Јавно предавање
Дописни члан САНУ Љубинко Раденковић
Пас у словенским језицима и народној култури

Среда, 25. jануар 2023. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу, Мултимедијална сала Универзитета у Нишу, број 8, Универзитетски трг 2

У Огранку САНУ у Нишу је, у среду, 25. јануара 2023. године, одржано јавно предавање дописног члана САНУ Љубинка Раденковића Пас у словенским језицима и народној култури.

Дописни члан САНУ Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, поздравио је присутне у име чланова и сарадника Огранка, захвалио на исказаном интересовању за активности Огранка, које је истовремено и подршка настојањима Огранка да у југоисточној Србији постојано и одговорно шири мисију САНУ – да промовише највише вредности науке, културе и уметности, просвећености, образованости, аутономног просуђивања и слободног критичког мишљења, уз истовремено представљање и афирмисање резултата стваралачког рада научника, уметника и националних радника који су на неки начин везани за овај део наше земље. Стога се Огранак сматра обавезним, а чини му и част, истакао је Вељковић, да ширу јавност упозна и са резултатима рада чланова Огранка.

У том контексту, представио је присутнима дописног члана САНУ Љубинка Раденковића, члана Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу и координатора пројекта Огранка О-20-18 Теренска истраживања усмене традиције југоисточне Србије (чији је руководилац проф. др Данијела Поповић Николић), као и пројекта О-25-20 Говорни и стандардни језик јавне комуникације у Нишу (чији је  руководилац проф. др Марина Јањић). Затим је изнео главне моменте из професионалне биографије дописног члана Раденковића, филолога, етнолингвисте, фолклористе, историчара књижевности и етнолога: од његове дисертације о народним бајањима код Јужних Словена, држању наставе на универзитетима у Москви, Нишу, Новом Саду, Београду, раду у Балканолошком институту САНУ, где је био и директор (2001–2005), о његовом учешћу на научним скуповима, о предавањима по позиву, објављеним радовима, енциклопедијском раду, руковођењу међународним научним пројектима, уредничком ангажману итд. Речено је још да је Љубинко Раденковић био члан различитих републичких савета и одбора, члан Комисије за фолклор Међународног комитета слависта, и њен председник у два мандата  (2003–2013), члан Етнолингвистичке комисије Међународног комитета слависта, да је у Академији заменик секретара Одељења језика и књижевности САНУ, члан више одбора САНУ – Одбора за ономастику, Одбора за дијалектолошке атласе, а председник Одбора за народну књижевност  и Одбора за српски језик и књижевност у поређењу са другим језицима и књижевностима, најзад, да су области научноистраживачког рада Љубинка Раденковића филологија, фолклористика, етнолингвистика.

Дописни члан САНУ Љубинко Раденковић најпре се захвалио присутнима, и предавање започео изношењем личних, биографских околности занимања за мотив „пса”, а потом и институционалних околности сопственог етнолошког, етнолингвистичког и фолклористичког истраживања ове теме.

Љубинко Раденковић говорио је исцрпно о историји припитомљавања пса, о називима за пса, предањима о постанку пса, вредновању пса, симболичко-ритуалном статусу пса, болестима које преноси пас, о псу као магијском противнику нечистих сила, магијском лечењу помоћу пса, завијању паса као најави несреће, о псу у народним бајањима и псу као лику у усменој књижевности, најзад, о псу и лајању у лексици и фразеологији.

Предавач је изнео низ научних чињеница из богате литературе: да је пас једна од најстаријих животиња које је човек припитомио, и да се, према остацима костију може констатовати да је пас био пратилац људских заједница на раном стадијуму њиховог постојања. И код словенских народа пас је рано одомаћен. О старини његовог присуства у словенској култури говори и општесловенски назив пас (*pьsъ), који потиче из прасловенског језика, а његова етимологија није довољно јасна. Такође, пас је нашао место и у легендама о постанку света и првих људи на земљи. Однос према псима у различитим културама био је прагматичан – тамо где су  имали важну улогу заштите стоке од опасних звери или крадљиваца, они су добро храњени и високо вредновани.

Пошто пас личи на своје претке – вука и шакала, при том једе стрвину, људски измет, пари се у групи, може да преноси неке болести на људе, активан је ноћу, подмитљив је, у традиционалној култури је – како је рекао Раденковић – најчешће „разврставан” у „нечисте” животиње и придавана су му демонска обележја. Учвршћивању такве представе помогле су и две велике религије – хришћанство и ислам, у којима се пас негативно вреднује. Опет, у низу фолклорних примера показује се да је пас веран човеку, заштитник је људи и њиховог социјалног простора, како од видљивих непријатеља, тако и од демонске силе и отелотворених болести.

Управо двојност обележаја, која се могу представити и као „питомо” и „дивље”  (овострано и онострано), учинила је да пас у неким ритуалима, као и у гатању, има улогу медијатора. Зато он може преносити неке болести, али и најављивати будуће догађаје.

О ширини присуства пса у људској култури сведочи, према предавачу, и богата лексика и фразеологија, у којима се реч „пас” најчешће јавља у пренесеном значењу. Један од облика примитивне комуникације међу људима јесу и псовке, које се, нагласио је Раденковић, схватају као лавеж, односно „језик” паса, и носе увредљиво значење.

Предавање је било веома богато илустровано бројним примерима из народног предања словенских и других народа и култура.