Јавно предавање
Проф. др Тамара Џамоња Игњатовић
Психолошке интервенције у кризи: поступци, препреке, препоруке

(У оквиру пројекта О-32-23 Траума и зацељење: креирање интегративног модела психолошког зацељивања особа са претрпљеном раном траумом, координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Татјана Стефановић Станојевић.)

Уторак, 26. март 2024, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Свечана сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У уторак, 26. марта 2024. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање проф. др Тамаре Џамоња Игњатовић Психолошке интервенције у кризи: поступци, препреке, препоруке. Предавање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-32-23 Траума и зацељење: креирање интегративног модела психолошког зацељивања особа са претрпљеном раном траумом, чији је координатор академик Александар Костић, а руководилац проф. др Татјана Стефановић Станојевић.

Проф. др Драган Жунић, координатор активности у Огранку САНУ у Нишу, пренео је поздраве чланова и сарадника Огранка, подсетио и овом приликом на мисију САНУ и њеног Огранка у Нишу, указао на друштвени контекст у којем се реализују пројект и предавања о трауми, а потом је проф. др Татјана Стефановић Станојевић представила гошћу Огранка – проф. др Тамару Џамоња Игњатовић, износећи главне моменте из њене професионалне биографије.

Тамара Џамоња Игњатовић редовнa је професорка на Одељењу за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, на којем држи курсеве из области клиничке психологије и менталног здравља. Претходно је радила на Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије, где је завршила специјализацију из медицинске психологије на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Предавала је преко 20 година на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Ауторка је и коауторка великог броја научних и стручних публикација, учествовала је у бројним научноистраживачким као и апликативним пројектима везаним за област психологије и социјалне заштите. Примарна интересовања професорке Тамаре Џамоње Игњатовић обухватају клиничку психологију, психолошку процену личности, психотерапију и саветовање, развој услуга социјалне заштите и унапређења менталног здравља, као и примену медијације у различитим областима. Основала је Специјалистичке академске студије из области медијације и руководила Центром за истраживања у социјалној политици и социјалном раду. Креирала је и водила едукативне семинаре из области клиничке процене личности, вештина комуникације, медијације, третмана за децу и младе са проблемима у понашању, третмана особа са трауматским искуством итд. Гостовала је као предавач на International Psychoanalitic University у Берлину и у Београдској отвореној школи. Била је стипендисткиња летње школе Албер Елис Института у Њујорку и чланица Society for Personality Assessment (SPA). Чланица је редакције часописа Психолошка истраживања и уредница психолошке библиотеке Имаго, издавачке куће Клио. Добитница је Награде Живорад Жижа Васић 2019. године, за популаризацију психологије, и два пута Награде Љубомир Љуба Стојић, за допринос раду и развоју струковног удружења психолога, које додељује Друштво психолога Србије. Изабрана је 2021. за председницу Друштва психолога Србије и ту функцију и сада обавља. За своје друштвено ангажовање проф. др Тамара Џамоња Игњатовић добила је од Феминистичког културног центра БеФем признање За феминистичку етику бриге 2024, у оквиру признања Bring the Noize.

У свом предавању проф. др Тамара Џамоња Игњатовић бавила се проблемом психолошких интервенција у кризним ситуацијама које захтевају хитно ангажовање ресурса у заједници за пружање помоћи угроженима.  Овакве интервенције првенствено имају за циљ повећавање непосредне сигурности жртава и помоћ при решавању постојећих или антиципираних проблема на саосећајан и ненаметљив начин. Kао такве, оне представљају превентивни поступак за спречавање тежих последица кризе и обављају се непосредно после трауматског догађаја.

Фокус је био усмерен на циљеве прве психолошке помоћи  који, поред  очувања  безбедности и помоћи у задовољењу основних егзистенцијалних потреба, обухватају емоционалне, когнитивне, бихејвиоралне и социјалне аспекте функционисања особа у овим ситуацијама. Интервенције садрже компоненте пружања помоћи чији је редослед јасно дефинисан, од успостављања контакта и тријаже најугроженијих, до различитих поступака подршке превладавању трауматског искуства, уз препознавање потреба за даљим интервенцијама код неких особа.

С обзиром да све овакве кризне ситуације, које обухватају већи број угрожених људи на одређеном подручју, имају и специфична обележја и дешавају се у конкретном контексту, по правилу су потребна непосредна прилагођавања датим околностима. Трагедије које су се догодиле почетком маја прошле године у Огледној основној школи „Владислав Рибникар” у Београду и селима Дубона и Мало Орашје у околини Београда, свакако представљају такво трауматско искуство које је непосредно погодило породице и пријатеље жртава, али и целокупну заједницу у Србији, па и региону, а чије се последице осећају и данас, годину дана после ова два масовна убиства.

Предавањем су обухваћени опис и анализа активности предузетих поводом ових трагедија, али и тешкоће и пропусти који су отежавали пружање психолошке помоћи родитељима страдале деце, преживелим жртвама трагедије и другој деци и младима у школама, као и њиховим наставницима. На крају, дат је осврт на препоруке о поступању у оваквим ситуацијама, проистекле из позитивних  искустава и пракси других земаља.

У дискусији је и додатно било речи о неопходности појачаног посвећивања стручне пажње школској деци, а посебно деци са поремећајем понашања, о потреби оснивања одговарајућих стручних центара, о неповољном статусу и маргинализацији школских психолога и педагога и о захтевима за израду нове нормативне регулативе, о потреби удруживања и сарадње  стручних особа у школама и центрима за социјални рад, о улози медија у кризним и трауматским ситуацијама итд.

Ово предавање, за које је владало велико интересовање, било је могуће пратити и путем видео линка.