Српска академија наука и уметности
Огранак САНУ у Нишу
Бугарска академија наука
Институт за филозофију и социологију

Заједнички истраживачки пројект
Утеловљено значење: модели изражавања, емоција и језика
(Embodied Meaning: Models of Expression, Emotion and Language)

(Координатори пројекта: дописни члан САНУ Снежана Смедеревац, проф. др Марина Бакалова, руководилац пројекта: проф. др Михаило Антовић).

У оквиру билатералне сарадње Српске академије наука и уметности и Бугарске академије наука, у Огранку САНУ у Нишу настављена је реализација Заједничког истраживачког пројекта Утеловљено значење: модели изражавања, емоција и језика (координатори пројекта: дописни члан САНУ Снежана Смедеревац проф. др Марина Бакалова), а у вези са пројектом О-36-24 Огранка САНУ у Нишу Теорија вишеструког утемељења значења: језик, музика, визуелна когниција (координатор: академик Александар Костић, руководилац: проф. др Михаило Антовић). Огранак САНУ у Нишу и Центар за когнитивне науке Универзитета у Нишу угостили су колеге са Института за филозофију и социологију БАН из Софије: проф. др Марину Бакалову, руководиоца пројекта са бугарске стране, доц. др Радостину Минину, доц. др Лину Георгиеву и докторанда Ивана Икономова, током њиховог узвратног студијског боравка у Србији. Колеге из Бугарске боравили су у Нишу од 5. до 9. октобра 2026. године, на позив председника Огранка САНУ у Нишу, академика Владе Вељковића. Програм посете обухватио је два предавања у оквиру пројекта О-36-24, и, као централну активност, другу радионицу у оквиру међуакадемијског пројекта.

Радионица

Феноменологија, утемељење и интерпретација кроз симболичке форме
(Phenomenology, Grounding, and Interpretation across Symbolic Forms)

Среда, 7. октобар 2026. године, 10–16 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

Организатори: Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу
Бугарска академија наука – Институт за филозофију и социологију БАН
Центар за когнитивне науке Универзитета у Нишу

(У оквиру рада на пројекту Огранка О-36-24 Теорија вишеструког утемељења значења: језик, музика, визуелна когниција; координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Михаило Антовић).

Централна активност у оквиру овог циклуса сарадње Огранка САНУ у Нишу и Института за филозофију и социолгију БАН била је друга радионица на Заједничком истраживачком пројекту Утеловљено значење: модели изражавања, емоција и језика, под насловом Феноменологија, утемељење и интерпретација кроз симболичке форме (Phenomenology, Grounding, and Interpretation across Symbolic Forms), одржана у среду, 7. октобра 2026. године, од 10 до 16 часова. У радионици је по четворо учесника са бугарске и српске стране изложило своја саопштења, приказавши резултате својих актуалних истраживања.

Проф. др Марина Бакалова говорила је о организацији феноменалног карактера за предиктивну употребу, као рачунарском изазову за бајесовски енактивизам (Organizing Phenomenal Character for Predictive Use: A Computational Challenge for Bayesian Enactivism; Организација феноменалног карактера за предиктивну употребу:
компутациони изазов бајесовском енактивизму). Овај приступ доживљене перцепте посматра као изведене латентне варијабле које организму помажу да предвиди своје интеракције са окружењем и да се у њима снађе. Ауторка је увела појам феноменалне схематизације – инференцијалног процеса који чулне информације, телесна стања, перцептивне хипотезе, сећања и мисли интегрише у динамичне феноменалне профиле ситуација. Комплексни односи настали интеракцијом ових перцепата апстрахују се у амодалне феноменалне схеме, које усмеравају очекивања и у ситуацијама сасвим различитих чулних својстава. Предлог је разрађен кроз рачунарску скицу у којој су профили описани као путање кроз латентни простор са три димензије – валенцом, интензитетом и динамичношћу. Централна теза је да феноменална организација омогућава организму да антиципира како ће се нека интеракција доживети и развити и онда када њена конкретна чулна реализација још није остварена. Излагање се природно надовезује на схематски приступ афективном значењу који је проф. Бакалова представила на првој радионици у Софији.

Проф. др Михаило Антовић представио је први покушај формализације теорије вишеструког утемељења значења – од метафоричког модела ка моделу вештачке интелигенције (Formalizing Multi-Level Grounding: From a Metaphorical Model to an AI Engine; Формализaција вишеструког утемељења значења: од метафоричког модела до рутине базиране на вештачкој интелигенцији). Према овој теорији, музичко значење настаје кроз шест итеративних нивоа контекстуалног ограничења, а то су: перцептивни, кросмодални, афективни, концептуални, културно обогаћени и лични. Излагач је приказао поступак који, полазећи од структурне анализе у оквиру генеративне теорије тоналне музике (GTTM), рачуна функцију „музичке енергије”, вреднује сликовне схеме попут РАВНОТЕЖЕ, ВЕЗЕ, СИЛЕ и УДАЉЕНОСТИ, пројектује добијене вредности на кружни модел афекта (са димензијама валенце и побуђености) и изводи ограничен скуп концептуалних сценарија; на петом нивоу велики језички модел ове налазе преводи у мета-схематске наративе и проверава их у односу на критичке текстове о делу доступне на интернету. На примеру почетка Моцартове Симфоније бр. 40 показано је да се структурни и афективни врхунац реализује са појавом доминантног акорда у седмом такту, али и да заједничке карактеристике нижих нивоа утемељења допуштају више подједнако уверљивих концептуалних тумачења. Тиме се добија прецизна формулација „парадокса музичке семантике”: нижи нивои чврсто ограничавају значење, док га виши остављају отвореним, али у ограниченом обиму. Излагање је закључено скицом потпуно аутоматизованог система за анализу симболичких музичких корпуса.

Ања Тошић говорила је о телу као спони између значења и свести, предлажући трансцендентални ниво утемељења значења (The Body as an Interface between Meaning and Consciousness: A Proposal for a Transcendental Level of Grounding; Тело као интерфејс између значења и свести: предлог за трансцендентални ниво утемељења). Полазећи од савремених теоријских перспектива које доводе у питање искључиво материјалистичко схватање свести и мозак посматрају пре као посредника него као јединог генератора значења, ауторка је отворила питање да ли би рекурзивни модел вишеструког утемељења значења (Антовић 2022) могао бити проширен седмим – можда завршним, а можда и почетним – нивоом. Такав ниво обухватио би уметничке и ритуалне феномене у којима значење настаје кроз искуства која људи описују као превазилажење индивидуалног сопства. Предлог је примењен на одабране примере концептуалне и перформативне уметности и ритуала, уз нагласак на телу као активном медијуму кроз који се граде перцептивне, кросмодалне, емоционалне, концептуалне, културне, личне и, потенцијално, трансценденталне димензије значења.

Доц. др Радостина Минина говорила је о теорији идентитета заснованој на улогама, у интеракцији системског мишљења и психодраме (The Role Theory of Identity: Systems Thinking Meets Psychodrama; Теорија идентитета базирана на улогама: системско мишљење у комбинацији са психодрамом). Ослањајући се на кибернетику, епистемологију другог реда, биологију сазнања, теорију комплексности и филозофију токова, ауторка је изградила тезу да сопство није фиксна супстанца, већ образац који настаје из процеса промене. Психодрама Јакоба Морена, у којој људи своје искуство пре „одигравају“ (тј. „телесно глуме”) него што га приповедају, нуди упечатљиву тезу: улоге претходе сопству, а не обрнуто. Системско мишљење тако психодрами пружа теоријски оквир изван терапије, док психодрама системском мишљењу нуди практично поље у коме се са идентитетом не ради само теоријски, већ и терапијски.

Младен Поповић представио је две линије истраживања заснованих на еволуционим симулацијама у домену вештачке интелигенције, посвећених питању како значење „измиче” својој првобитној функцији кроз поновну употребу и реинтерпретацију сигнала (How Meaning Escapes Its Origins: Signal Reuse and Reinterpretation in Evolved Communicators; Како значење измиче свом пореклу: поновна употреба и реинтерпретација сигнала код еволуираних комуникатора). Прва се бави преносом сигнала из једног комуникативног домена у други у зависности од услова опажања, а друга условима под којима агенти развијају иронију – сигнале чије је површинско значење намерна супротност намераваном – уместо пуке обмане. Систематским искључивањем појединих способности у сигналној игри Луисовог типа (афективно маркирање, историја партнера, заузимање перспективе и теорија ума) указује се на то да афективно маркирање поуздано сузбија обману, али није довољно за појаву ироније изнад нивоа случајности; стабилна иронијска сигнализација јавља се тек када агенти располажу дубљим разумевањем уверења свог саговорника. Све ово има значајне последице за теорије о еволутивном пореклу нелитералног (не-дословног) језика.

Др Оливера Марковић, исраживач сарадник, говорила је о поновном утемељењу (re-grounding) и оптималности у пародији (Re-grounding and Optimality in Parody; Поновљено утемељење и оптималност у пародији). Пародија мора да репродукује довољно структурне организације свог модела да би веза међу њима била препознатљива, али и да уведе одступања која спречавају да се текст тумачи искључиво према логици пародираног жанра. Ауторка ову напетост моделује као интеракцију два хијерархијски организована система ограничења – система утемељења пародираног модела и система утемељења пародијске представе – при чему пародијски окидачи истовремено успостављају аналогна пресликавања потребна за препознавање и уводе маркиране дисаналогије које преусмеравају тумачење. Комбинујући теорију вишеструког утемељења значења са теоријом концептуалне интеграције, излагање је показало како хијерархија ограничења функционише као контролни механизам који обезбеђује когнитивну оптималност тумачења, тако да прималац одступање од жанра разрешава у корист пародијског и хумористичког кода. Модел је илустрован примерима из серије What We Do in the Shadows и њеног поигравања конвенцијама хорор жанра.

Доц. др Лина Георгиева говорила је о развоју емоционалне интелигенције кроз игру, односно о улози дигиталних игара у образовању (Emotional Intelligence Through Play: The Role of Digital Games in Education; Емоционална интелигенција кроз игру: улога дигиталних игара у образовању). Полазећи од тога да у регионалним образовним системима емоционална зрелост често остаје у сенци мерљивог академског успеха, ауторка је анализирала механизме којима виртуелна окружења стављају ученике у ситуације у којима морају да се суоче са неуспехом, доносе одлуке под стресом, сарађују са вршњацима, мире супротстављена гледишта и процењују етичке и практичне последице својих избора. Размотрила је и теоријске одлике које виртуелне просторе чине нарочито погодним за емоционални развој, као и педагошке стратегије за промишљено увођење дигиталне игре у наставу.

Докторанд Иван Икономов изложио је предлог проширења Принцове теорије утеловљене процене у временској и конститутивној димензији (Extending Prinz’s Embodied Appraisal Theory in Time and Constitution: Emotional Loops and the Particular Object; Проширење Принсове теорије утеловљене процене у погледу времена и конституције: емоционалне петље и појединачни објекат). Након приказа Принцове теорије емоција као „реакција из утробе”, једног од најважнијих наследника Џејмс-Лангеове соматске теорије, и њених кључних појмова (посебни и формални објекат, калибрационе датотеке, централна релациона тема, утеловљена процена, модуларност, номинални и стварни садржај), аутор је изнео тезу да представа посебног објекта није пуки узрок емоције, већ њен саставни део. Емоција траје онолико колико се та представа одржава, а управо она одређује о којој је емоцији реч: иста утеловљена процена може конституисати различите емоције у зависности од представљеног објекта, као када се претвори у љубомору ако је представљено неверство вољене особе. Ово становиште подржава појам емоционалне петље, у којој епизода непрестано укључује нове опажаје или мисли о истом објекту, формални објекат се попуњава у току њеног трајања, а емоција јача или слаби док још траје.

Након излагања појединих саопштења, често и током излагања, а посебно на крају радионице, вођена је жива и инспирративна дискусија.  заједничка дискусија.