Свечана академија – Књига која памти

Свечана академија – Књига која памти

Свечана академија
Књига која памти

Додела награде „Тихомир Р. Ђорђевић” и Признања „Чувар завичаја” за 2026. годину

Организатори: Центар за културу и уметност Алексинац, Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу, Општина Алексинац.

Понедељак, 9. новембар 2026. године. године, 12 сати.
Велика сала Дома културе Алексинац.

У понедељак, 9. новембра 2026. године, у Алексинцу је, у Центру за културу и уметности Алексинац, а у оквиру традиционалне манифестације „Дани Тихомира Р. Ђорђевића”,  одржана Свечана академија – Књига која памти, поводом додељивања Награде „Тихомир Р. Ђорђевић” и Признања „Чувар завичаја” за 2026. годину. Организатори свечаности били су Центар за културу и уметност Алексинац и Огранак САНУ у Нишу.

Жири за доделу награде „Тихомир Р. Ђорђевић” Центра за културу и уметност Алексинац за 2026. годину, у саставу: академик Јелена Јовановић, научни саветник (председник жирија), научни саветник др Александра Павићевић и проф. др Горан Максимовић, након разматрања приспелих пријава, на завршној електронској седници одржаној 5. новембра 2026. године, донео је једногласну одлуку да се награда „Тихомир Р. Ђорђевић” за 2026. годину додели академику Слободану Реметићу, за свеобухватни рад и изузетан научни и истраживачки допринос у области српске филологије. Након навођења основних биографских података, као и података о професионалним постигнућима Слободана Реметића, у закључку образложења одлуке каже се да је одлука донета на основу увида у целокупну научну, предавачку и стручну делатност академика Слободана Реметића, његов вишедеценијски рад у области србистике и славистике, као и допринос проучавању српског језика, нарочито на плану дијалектологије, лексикографије и историје српског језика. Међу његовим публикацијама посебно се истиче најновија – Тако су говориле источнобосанске Ере. Речник једног ишчезлог српског говора у седам томова. [Том 1: А–Д, Том 2: Ђ–Ј, Том 3: К–М, Том 4: Н–О, Том 5: П, Том 6: Р–Ć, Том 7: Т–Ш] (Београд: Чигоја штампа, 2026).

Иначе, предлог да се Награда „Тихомир Р. Ђорђевић” додели академику Слободану Реметићу поднеле су др Марина Јуришић, др Мирјана Петровић-Савић и др Ана Савић-Грујић, све три у звању вишег научног сарадника Института за српски језик САНУ.

Слободан Реметић је рођен 3. августа 1945. године у Ковачићима код Кладња. У Кладњу је завршио основну школу и гимназију. Школске 1965/66. године уписао се на Филозофски факултет у Новом Саду (Група за јужнословенске језике), а дипломирао у септембарском року 1970. Исте године уписао је постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду (Група за српскохрватски језик), где је и магистрирао 6. јуна 1975. године. Докторирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 2. новембра 1984. године на тему Говор централне Шумадије.

Од 9. јануара 1973. до 1. фебруара 1984. године радио је у звању асистента у Међуакадемијском одбору за дијалектолошке атласе при САНУ. Од 1. фебруара 1984. до 15. јуна 1988. године обављао је дужност управника Јединице за научноистраживачки рад Радне заједнице САНУ. Звање научног сарадника добио је 25. децембра 1984. године одлуком Научног већа Института за српски језик САНУ у Београду. Од 15. јуна 1988. до 15. октобра 1996. године био је у сталном радном односу (најпре као доцент, од 5. јула 1988. као ванредни, а од 1. јуна 1995. као редовни професор) на Студијској групи за српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу за предмете: Историја српског језика и Историја српског књижевног језика. У звање доцента биран је за предмет Старословенски језик са упоредном граматиком словенских језика. Од 15. октобра 1996. до 31. јануара 2004. године био је директор Института за српски језик САНУ. У периоду од избора за директора Института наставу на Филозофском факултету у Нишу (у почетку из Историје српског језика и Историје српског књижевног језика, а од школске 2001/2002. године из Историје српског књижевног језика и Упоредне граматике словенских језика) држао је у трећинском радном статусу. Од школске 1999/2000. године хонорарно држи наставу на Филозофском факултету у Бањој Луци (из Историје српског језика и Историје српског књижевног језика). Од 1. фебруара 2004. године до пензионисања био је у сталном радном односу на Филозофском факултету у Нишу.

Слободан Реметић је члан Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас (ОЛА) при Међународном комитету слависта, члан Међународне радне групе ОЛА и члан Међународне редакције Општекарпатског дијалектолошког атласа (ОКДА). Председник је Одбора за језик АНУРС. Члан је више научних одбора САНУ (Међуакадемијски одбор за дијалектолошке атласе, Међуодељенски одбор за проучавање Косова и Метохије, Међуодељенски одбор за језик и терминологију медицине, Одбор за Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, Одбор за ономастику, Вардарски одбор, Старословенски одбор, Одбор за Етимолошки речник српског језика). Председник је Југословенског комитета слависта и потпредседник Славистичког друштва Србије. Потпредседник је Одбора за стандардизацију српског језика и члан трију комисија Одбора (Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, Комисија за фонологију и Комисија за историју српског стандарда). С. Реметић је члан Одељења за књижевност и језик Матице српске. Члан је редакције Српског дијалектолошког зборника, Јужнословенског филолога, Ономатолошких прилога (гласило САНУ) и Славистике. Био је руководилац пројекта „Дијалектолошка истраживања српског језичког простора” при Институту за српски језик САНУ и „Типолошко проучавање српских говора на тлу југоисточне Србије” у Центру за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу. Руководилац је пројекта „Испитивање српског дијалекатског комплекса Босне и Херцеговине” при АНУРС.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) изабран је 21. јуна 2004. године, а за редовног члана 5. септембра 2008. Био је секретар Одјељења за књижевност и умјетност АНУРС. Главни је уредник Српског дијалектолошког зборника САНУ од 2010. године. Слободан Реметић је потпредседник Академије наука и умјетности Републике Српске.

На Свечаној академији присутнима се најпре обратио академик Влада Вељковић, председник Огранка САНУ у Нишу, који је поздравио лауреате, учеснике манифестације и све присутне, и захвалио члановима жирија за доделу награде, затим, Центру за културу и уметност Алексинац, као непосредном организатору манифестације „Дани Тихомира Р. Ђорђевића” и Свечане академије, те учесницима у програму – за уложени труд и значајне резултате у очувању и промоцији највреднијих остварења наше традиције.

Потом је говорио о задацима Огранка САНУ у Нишу у настојању да у овом делу наше земље шири мисију САНУ, тако што (1) афирмише највише идеје и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономије критичког мишљења, (2) затим, учествује у савременим научним истраживањима, (3) потом, у изучавању, тумачењу и очувању наше народне културе и традиције, (4) најзад, тако што промовише резултате научних и уметничких стваралаца и установа из југоисточне Србије. Додао је да се у Огранку јако држи до уважавања научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним проблемима нашег друштва, као и до одбране слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, школа, универзитета и факултета, позоришта, медија, музеја, центара за културу итд.). Укратко, Огранак је делатан на широком пољу – од историје, традиције и идентитета, језика, књижевности и уметности, преко технологије и економије, до биологије и медицине… И то пуних десет година. Наиме, управо се обележава десетогодишњица оснивања и рада Огранка САНУ у Нишу.

У тим настојањима, а у различитим облицима рада (научна истраживања, научни скупови, јавна предавања, округли столови, радионице, концерти, изложбе, издаваштво итд.), Огранак – по природи своје мисије – сарађује и са установама културе и образовања из регија које му гравитирају, тј. са регионалним центрима као што су Лесковац, Пирот, Прокупље, Сврљиг… и, дакако, Алексинац, и то захваљујући разумевању локалне самоуправе и ентузијазму управе и особља Центра за културу и уметност Алексинац. Са Центром је Огранак понајвише радио у области фолклористичких, етномузиколошких, лексиколошких и дијалектолошких истраживања.

Стога је и разумљиво посебно задовољство чланова и сарадника Огранка због чињенице да се ове године Награда „Тихомир Р. Ђорђевић” додељује уваженом академику (АНУРС) Слободану Реметићу, који је – између осталог – остварио и значајну сарадњу са некадашњим Центром за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу, а потом и са Огранком САНУ у Нишу, од његовог оснивања 2016. године, дајући (заједно са проф. др Недељком Богдановићем) пресудни подстицај и немерљив допринос лексиколошким и дијалектолошким истраживањима српског језичког простора, посебно, српских говора на тлу југоисточне Србије, па, потом, и говора читаве призренско-тимочке области и суседних подручја, а постарао се и око промовисања издавачки оваплоћених резултата истраживања говора алексиначког Поморавља.

На крају, академик Вељковић још једном је свима захвалио на великом труду, резултатима и сарадњи, и свима пожелео  добро здравље и нова прегнућа у слободној и демократској Србији.

У својој лауреатској беседи, академик Слободан Реметић присетио се најпре „судбинске” и симболичке чињенице да је он, „момче са планине“ Кожух код Кладња, пре пет и по деценија на дипломском испиту на Филозофском факултету у Новом Саду одговарао на питање Дијалекти источне и јужне Србије – култно дело Александра Белића, а да му је први радни задатак у Српској академији наука и уметности почетком већ далеке 1973. године било теренско истраживање за потребе Општесловенског лингвистичког атласа у Пљачковици код Врања. По службеној дужности је, каже, на терену упознао све говоре призренско-тимочког дијалекатског типа. А потом је текао четврт столећа наставне каријере на Филозофском факултету у Нишу, где је и пензионисан. Било је то време искуства какво се само може пожелети, оценио је академик Реметић, и време изузетно пријатне радне академске атмосфере, којој је тон давао Недељко Богдановић, свестрани интелектуалац, велики лингвиста и писац. Осврћући се на избегличку судбину своје породице и ближњих, академик Реметић је додао да је све лепо што из тих година памти везано за Ниш, за шта је бескрајно захвалан својим колегама и пријатељима, чији је велики дужник.

Академик Реметић је противник било какве регионализације све ужег и мањег српског националног и језичког простора, али сматра да је по чувању од заборава, неговању завичајних вредности свих врста, простор призренско-тимочке дијалекатске области без премца не само код Срба, и констатује да на тој територији готово да нема вароши без свога зборника, гласила, институције или манифестације за неговање старине, обичаја, чувања домаће речи, домаћег израза. У објављеним збиркама речи из народа, дијалекатским речницима, призренско-тимочка дијалекатска област је без премца у словенском свету, сматра он. Импонује, напросто плени податак да међу приносницима народног језичког блага предњаче појединци, ентузијасти изван језичке струке. Лично је, каже академик Реметић, искористио указану прилику да некима од њих помогне у обради записаних завичајних речи. Резултат те, изузетно му драге сарадње је више хиљада страна народног језичког блага објављених у Српској академији наука и уметности и код других угледних издавача. Подвлачећи колико му ова награда значи, академик Реметић је признао да су га, најпре, богато искуство са времешним информаторима на терену, затим, искуство стечено за четврт столећа рада на нишком Филозофском факултету, потом, рад са аматерима ентузијастима, толико зближили са тим вредним, честитим и скромним светом да је, биће по налогу подсвести, у шали говорио, да се и сам почео осећати као реинкарнирани Моравац.

Од срца је захвалио за ово престижно признање, за вредну награду која носи једног од српских великана науке, додајући да је прва награда дошла из руку Недељка Богдановића пре пет година, из руку великог научника и човека који је овај крај задужио, између осталог, сјајном монографијом Говор Алексиначког Поморавља и Речником Алексиначког Поморавља, рађеним у коауторству са Мајом Радоман Цветићанин.

Присетио се академик Реметић да је проф. др Недељко Богдановић,  пишући поводом 50 година Филозофског факултета у Нишу о његовим заслугама за развој Студијске групе за српски језик и књижевност, своје писано слово завршио речима о Реметићевом раду са аматерима приносницима народног језичког блага: „Такву бригу за народне говоре југоисточне Србије, њену лексику, њене кадрове досад нико није показивао. Због тога му се Ниш, ни Факултет ни ми на томе факултету никад нисмо одужили”. Но, Реметић, ипак, оцењује да су му се одужиле и југоисточна Србија и Света Српска Земља са царском престоницом, чији је говор и описао, полустолетним гомилањем драгих успомена и сећања стечених у контакту и раду са њиховим кћерима и синовима: од неписмених стараца и старица, преко вредних ентузијаста аматера, сјајних студената и колега са студијске групе до највишег руководећег кадра Универзитета.

На крају обраћања, академик Слободан Реметић захвалио је члановима Жирија, који су у његовом раду препознали вредност, и свима који су својим присуством улепшали овај дан.

Организациони одбор манифестације донео је одлуку да Признање „Чувар завичаја”, које се додељује за велики и значајан допринос у очувању материјалног и нематеријалног блага народног живота, ове године припадне Златку Павловићу, алексиначком ликовном уметнику.

У оквиру уметничког дела програма, на почетку Свечане академије, ученици Николина Маринковић, Јана Живковић, Ангелина Девић, Николина Симић, Мина Јанић, Нина Ђошић, Ева Тодоровић, Вукашин Ђошић и Вукадин Миладиновић извели су сценски приказ Књига која памти, који је осмислила и режирала Данијела Миличић Ђошић.