Јавна предавања новоизабраних редовних и дописних чланова САНУ у Огранку САНУ у Нишу

Академик Зоран Пауновић
Корак до слободе: идеја побуне у америчкој рок култури шездесетих и њен утицај на идеологију рок музике у Југославији

Уторак, 20. октобар 2026. године
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У уторак, 20. октобра 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу – у оквиру серије јавних предавања новоизабраних редовних и дописних чланова САНУ – одржано је јавно предавање академика Зорана Пауновића Корак до слободе: идеја побуне у америчкој рок култури шездесетих и њен утицај на идеологију рок музике у Југославији.

Академик Влада Вељковић, председник Огранка поздравио је, у име чланова и сарадника Огранка, све присутне, а посебно госта Огранка, уваженог колегу, академика Зорана Пауновића. Академик Вељковић најпре је подсетио на претходно гостовање академика Пауновића у Огранку, на симпозијуму Заборављени уметници и уметничка дела (2019), и на истоимени зборник радова који је заједничко издање Огранка САНУ у Нишу и Огранка САНУ у Новом Саду (2021). Тада је академик Пауновић говорио о неоправдано заборављеном књижевном делу великог српског сликара и непоколебљивог критичара тоталитарних и ауторитарних репресија. А сада се поново одазвао позиву Огранка – на чему му је академик Вељковић захвалио – овог пута да одржи јавно предавање на тему из сродног регистра отпора и побуне.

Постављајући питање како се Огранак, препознатљив по дијалектолошким истраживањима, истраживањима производње и употребе биогорива, по развијању математичких дисциплина и истраживањима у области медицине итд. сналази на тематском пољу овог предавања, академик Вељковић је одговор потражио у изношењу задатака које Огранак извршава испуњавајући сврху свог оснивања и рада на ширењу мисије САНУ. Наиме, Огранак, који управо обележава пуну деценију рада (основан је 16. септембра, а конституисан 4. новембра 2016. године), све време настоји да проноси ту мисију тако што: (1) афирмише највише идеје и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономије критичког мишљења итд.; (2) учествује у савременим научним истраживањима значајних феномена у свим сферама природе, историје и савременог друштва, и промовише најновије истраживачке налазе; (3) изучава, тумачи и чува традицију; (4) афирмише резултате научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије.

Дакле, својим радом Огранак се – у координатама које поставља САНУ, а у границама својих могућности и компетенција – стара о важним питањима и проблемима демографске ревитализације земље, очувања људских и природних ресурса, енергетске независности, просвећивања грађана, очувања и развијања образовања, науке, здравства, културе, поштовања начела уставности и законитости, и свих институција чијим се радом промовишу и отеловљују велике цивилизацијске вредности и обезбеђује опстанак и развој друштва и нормалан живот и напредак у њему. Између осталог, у Огранку се јако држи до уважавања научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним проблемима нашег друштва, као и до одбране слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, школа, универзитета и факултета, позоришта, медија, музеја итд.). Укратко, Огранак је делатан на широком пољу – од историје, традиције и идентитета, језика, књижевности и уметности, преко технологије и економије, до биологије и медицине… И то пуних десет година.

Јавним предавањем академика Пауновића Огранак поменуте задатке извршава и на пољу културе, заправо на асфалту глобалног феномена рок културе. За оне који не знају, академик Пауновић долази из Огранка САНУ у Новом Саду, из Огранка који је велики узор Огранку у Нишу, и из града који је у последњој трећини прошлог века, уз Београд и Љубљану, био најзначајнији југословенски центар неоавангардне уметничке и друштвене критике. Улазак Зорана Пауновића у САНУ био је – између осталог – и знак њене отворености за свет алтернативне културе, омладинских поткултура, контракултуре, или бар за књижевно-теоријска истраживања тог света. Огранак САНУ у Нишу би да ни у том погледу не заостаје, поготову у време великих одлука не само о геополитичкој, већ о културалној и, тиме, цивилизацијској оријентацији наше земље.

Зато је академик Пауновић данас у Огранку САНУ у Нишу, закључио је академик Вељковић, и представио присутним колегу Пауновића, изношењем најосновнијих података из његове професионалне биографије.

Зоран Пауновић je редовни професор за ужу научну област Енглеска и америчка књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду и Филолошком факултету у Београду. Аутор je пет књига и више од стотину научних и стручних радова, као и тридесетак књижевних превода са енглеског (за које је добио неколико награда и признања, поред осталих и награде „Милош Н. Ђурић” и „Лаза Kостић”). Предавања по позиву држао je у САД, Великој Британији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Потпредседник je српског ПЕН центра од 2010. године. Редовни je члан САНУ од новембра 2024. године.

Објављене ауторске књиге: Gutači blede vatre (Američki roman Vladimira Nabokova) Prosveta, Beograd, 1997. Istorija, fikcija, mit (Eseji o angloameričkoj književnosti), Geopoetika, Beograd, 2006. Prozor u dvorište (Eseji o angloameričkoj i srpskoj književnosti), Geopoetika, Beograd, 2017. Doba heroja (Eseji o popularnoj kulturi), Geopoetika, Beograd, 2018. Bob Dilan: poetika odmetništva, Clio, Beograd, 2024.

Преводи (избор): Džejms Džojs, Uliks (prevod, komentari i pogovor), prvo izdanje CID, Podgorica, 2001, ostala izdanja, od 2003, Geopoetika, Beograd. Vladimir Nabokov, Pogledaj arlekine, Prometej, Novi Sad, 1999. Don DeLilo, Podzemlje, Geopoetika, Beograd, 2007. Џозеф Kонрад, Срце таме, Нолит, Београд, 1999. Džulijan Barns, Šum vremena, Geopoetika, Beograd, 2016. Bob Dilan, Filozofija moderne pesme, Geopoetika, Beograd, 2024.

Академик Зоран Пауновић захвалио је Огранку на позиву, као и свима који су дошли да се непосредно упознају са резултатима његових истраживања. Осврнуо се најпре на  „предугачки” наслов свог предавања и образложио његову јасну и разговетну аналитичко-информативну функцију.

У овом предавању о идеји побуне у америчкој рок култури шездесетих година 20. века и њеном утицају на развој рок културе у Југославији била је размотрена изворна идеологија рокенрола као контракултуре, с посебним освртом на улогу битника, хипи покрета, протестне песме, психоделије и фестивала Вудсток у обликовању новог језика младалачке слободе. Своје предавање академик Пауновић започео је осликавањем друштвеног контекста настајања поп и рок културе,  шездесетих година 20. века у Сједињеним Америчким Државама, где су се, у атмосфери опште несигурности, профилисале две главне струје контракултуре – политичка струја, са новолевичарским и анархистичким покретом, и не-политичка струја хипи покрета, са личном побуном појединаца, обележеном рок музиком, сексуалном револуцијом и психоделијом. На филму се појавио лик „новог бунтовника” (Џемс Дин, Марлон Брандо…); у књижевности на сцену ступили писци зачетници битничког и инспиратори хипи покрета (племена „бунтовника с разлогом”) и носиоци отпора друштвеним конвенцијама, попут Џека Керуака и Алена Гинзберга; најзад, на коренима блуза и џеза и особене појаве Е. Преслија, настала је и сазрела рок музика, као најутицајнија форма популарне културе; истовремено, на наслеђу В. Блејка зачиње се и еколошки покрет. Према оцени академика Пауновића, то јe доба када поп музика еволуира у рок музику, а забава, у својим најбољим изданцима, постаје уметност, дакако, уз уметнички-експериментално, психоделично одшкрињавање „врата перцепције” и ширење свести. Врхунац овог контракултурног таласа одиграо се на фестивалу Вудсток (1969), који је, с обзиром на своје друштвене функције, био много више од музичког догађаја, као својеврсна битка против естаблишмента, коме овога пута није пошло за руком усисавање контракултуре и претварање протеста у профит. Но, то је било могуће и стога што је овај догађај био и „чин ритуалног самоубиства” културе оне генерације која се својом културом супротставила капиталистичком и малограђанском поретку.

Посебна пажња била је посвећена начинима на које су ове идеје стизале у Југославију и прилагођавале се њеном социјалистичком и културном контексту. На примерима мјузикла Коса, домаћих рок група и каснијих представника хард рока и новог таласа било је показано како су антиратне поруке, индивидуализам и отпор друштвеним нормама добијали локално значење. У САД зачет, развијен и стишан, културални циклус полета, па потом разочарања, из шездесетих година 20. века, наивни покушај „редефинисања америчког друштва”, када се „неодољиви фантом слободе” претворио у „реквијем идеалима шездесетих”, одиграо се коју годину касније и у социјалистичкој Југославији. Омладинску поткултуру обликовале су контракултурне фигуре битника и хипика, и знаменити музичари-песници, пре свега Боб Дилан, представљен као „Хомер нашег времена”, који је „поезију подарио музици, а музику поезији” (што су, касније, код нас чинили Б. Ђорђевић, Џ. Штулић, па и Ђ. Балашевић….). Након незнатног протестног и иронијског искорака забавне музике, те артикулисања импулса отпора и побуне у помало необични протест против рата у Вијетнаму, на сцену су ступили крупнији настављачи америчкога културалног искуства шездесетих: „Индекси”, „Корни група”, „Група 220”, и други рок састави, са озбиљнијим текстуалним и музичким помацима. Врхунац овог таласа била је београдска поставка мјузикла „Коса” (1969). Та представа, скоро потпуно неочекивана у социјалистичком политичком контексту, као седма поставка овог мјузикла у свету, ипак  није наишла на забрану или бар ометање, већ, штавише, на благонаклоност политичке номенклатуре. Но, како сматра Пауновић, захваљујући чињеници да неке вредности рок културе нису биле у директној супротности са извесним социјалистичким идејама у Југославији, као социјалистичкој земљи унеколико либералније политичке вредносне и институционалне конструкције, испоставило се да појава хипи иконографије, као и читава омладинска рок поткултура, уз „пацификовану” енергију шездесетосме, никада нису постали и стварна контракултура. Тако је у предавању убедљиво указано на противречан положај југословенског рока, који је био истовремено подржаван као знак модерности и надзиран због свог побуњеничког потенцијала.

Завршни део предавања био је посвећен трајном наслеђу шездесетих – идеји да музика може бити простор личне слободе остварене у побуни против постојећег поретка. Наиме, у накнадним утицајима хипи покрета и рок културе у Југославији („Атомско склониште”, „Галија”, „Електрични оргазам”…), настављено је, у нешто измењеним околностима, са музичко-поетским постављањем можда најважнијег генерацијског питања: Када ће доиста бити учињен жуђени и очекивани „корак до слободе”?

Уз буђење сећања и носталгичности  присутних сведока и припадника рок културе у Југославији, у дискусији су додатно размотрена питања односа левичарског покрета и не-политичког хипи покрета, противречног хипи промовисања личних слобода, те пуног утицаја, комерцијализације и смрти овог покрета у Југославији, као и питање генералне комерцијализације субкултуре.