Јавно предавање дописног члана САНУ Славенка Терзића Русија и Балкан –
у прошлости и данас.

Петак, 28. фебруар 2020. године, 12:00 сати.
Универзитет у Нишу, Ниш, Универзитетски трг 2, Мултимедијална сала.

Академик Нинослав Стојадиновић, председник Огранка, најпре је поздравио предавача, дописног члана САНУ Славенка Терзића, пређашњег амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији, и изразио велико задовољство због присуства господина Александра Конанихина, првог саветника и аташеа за културу Амбасаде Руске Федерације у Београду.

Потом је дописни члан Терзић своје предавање о овој огромној теми започео синтетичким приказом основних праваца руске спољне политике према Балкану током последњих неколико векова, излажући и једну периодизацију тих односа, са напоменом да је Балкан често био међу приоритетима руске спољне политике. У уводном делу дао је кратак преглед цивилизацијских основа сарадње Руса и балканских хришћанских народа, у првом реду Срба али и Грка, Бугара и других, објашњавајући да је Русија, ради својих ширих геополитичких интереса, повремено склапала споразуме о Балкану са другим силама, понајпре са Аустријом, односно Аустро-Угарском, али и да је својим честим ратовима против Османског царства током 18. и 19. века сламала моћ ове империје и тиме објективно омогућавала јачање ослободилачких покрета хришћанских народа.

Он је подвукао да је руска подршка српском народу у периоду од 16. до 18. века, пре свега Српској православној цркви (у књигама, иконама, одеждама, сасудама, новцу), али и на дипломатском и политичком плану, представљала снажан подстрек очувању темеља српског духовног и културног идентитета. Према Терзићу, са уздизањем Русије као велике силе од краја 17. века и даље, она показује све већи интерес за судбину хришћана у Османском царству, а од времена Првог српског устанка почиње ближа политичка и војна сарадња Срба и Руса, која траје током 19. и почетком 20. века, све до постојања царске Русије. Разуме се да је Русија, као велика сила, рекао је предавач, у својим широким политичким пројектима и правцима приоритет давала својим националним интересима, али је при томе једина од великих сила мање или више доследно подржавала борбу српског народа за ослобођење и уједињење. Тако је тачка 8. Букурешког уговора између Русије и Турске из 1812. године предвиђала висок степен аутономије устаничке Србије. Након пораза Турске у Руско-турском рату 1828–1829, Русија је чврсто инсистирала да се испуни тачка 8, што је била основа за добијање хатишерифа о аутономији Србије. Русија је подржавала идеју балканског савеза чији су родоначелници били Кнез Михаило, Илија Гарашанин и Јован Ристић. Руска подршка је била нарочито важна српском народу у Старој Србији. Историјско савезништво је, према Терзићевој оцени, посебно дошло до изражаја у првим годинама Првог светског рата.

Период југословенско-совјетских односа имао је други идеолошки садржај, при чему су српско-руски односи, истакао је предавач, били сасвим у сенци југословенско-совјетских односа. Руска федерација, и сама у одређеној агонији током 90-их година 20. века, гледала је на распад југословенске државе и српско питање добрим делом очима западне пропаганде. Од 2000. године почиње нова етапа у односима Србије и Руске Федерације, који се у све већој мери враћају провереним темељима тих односа у претходним вековима.

Веома значајна и актуална тема овог предавања, захваљујући документованом излагању и појединим тезама предавача, изазвала је живу дискусију веома заинтересованог аудиторијума, у којој су учествовали и господин Конанихин и академик Стојадиновић, између осталог, о актуалним политичким и економским односима Србије и Русије, о духовно-културној и цивилизацијској блискости православних народа и о „организованом дугорочном удару на православље” и на наводно вазда „претећи панславизам”, о значају Русије за европску безбедност, о односима совјетске и руске историографије према антифашистичким покретима у Србији, о модернизацији Русије након пораза у Кримском рату средином 19. века, о не-постојању руске дугорочне и активне стратегије на Балкану, о неопходности интензивирања не само политичке и економске, већ и културне, научне и академске сарадње Русије и Србије.