Циклус предавања
Добијање, употреба и еколошки утицај биодизела као транспортног горива

Седмо предавање

Проф. др Зоран Тодоровић
Дописни члан САНУ Влада Вељковић

Примена косолвената еутектичких растварача у добијању биодизела

Координатор циклуса: дописни члан САНУ Влада Вељковић
Организатори: Огранак САНУ у Нишу, Огранак САНУ у Новом Саду

Петак, 18. октобар 2024. године, 12 сати
Свечана сала Огранка САНУ у Новом Саду.

У петак, 18. октобра 2024. године, у Огранку САНУ у Новом Саду одржано је предавање проф. др Зорана Тодоровића и дописног члана САНУ Владе Вељковића Примена косолвената еутектичких растварача у добијању биодизела, седмо предавање у оквиру циклуса Добијање, употреба и еколошки утицај биодизела као транспортног горива. Координатор циклуса је дописни члан САНУ Влада Вељковић, а организатори Огранак САНУ у Нишу и Огранак САНУ у Новом Саду. Одржавање предавања помогао је Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност.

Дописни члан САНУ Владимир Срдић, координатор новосадског дела Циклуса, поздравио је скуп, најавио предавање и присутнима представио предаваче, износећи најважније податке из њихових професионалних биографија.

Зоран Тодоровић рођен је 8. октобра 1958. године у Губеревцу, општина Лесковац. Основну школу завршио је у родном месту, а средњу Хемијско-технолошку техничку школу у Лесковцу. У току школовања учествовао је на републичким и савезним такмичењима из хемије, а 1977. године, као учесник на међународној олимпијади из хемије у Братислави, освојио је бронзану медаљу. Завршио је Природно-математички факултет Универзитета у Београду, Група хемија, на коме је одбранио магистарски рад и докторску дисертацију. Одмах по завршетку факултета једну годину ради на Природно-математичком факултету у Београду као студент-сарадник, а затим прелази да буде професор хемије у средњој текстилној школи у Лесковцу. Од фебруара 1983. године до октобра 1989. године радио је у фабрици фармацеутских и хемијских производа „Здравље” у Лесковцу, као шеф контроле, а од октобра 1989. године до данас ради на Технолошком факултету у Лесковцу, где пролази сва звања од асистента до редовног професора.

Проф. др Зоран Тодоровић се бави истраживањем у области неорганске хемије и заштите животне средине примењене у синтези биодизела, анализи вода, седимената, комплекса, састава природних органских једињења, анализи прехрамбених намирница и анализи кинетике реакција трансестерификације биљних уља. Последњих година бави се истраживањима синтезе биодизела и примене косолвената и еутектичких растварача у области процеса екстракције и производње биодизела.

Аутор је и коаутор два уџбеника: Заштита животне средине и Општа хемија, и две научне монографије националног значаја: Мобилизација метала из језерских седимената и Примена еутектичких растварача у синтези биодизела. Проф. др Зоран Тодоровић је до сада учествовао у реализацији већег броја националних и међународних пројеката. Био је ментор више десетина мастер радова и ментор три докторске дисертације, од којих је једна награђена специјалним признањем Фондације „Доцент др Милена Далмација”. Проф. др Зоран Тодоровић је члан уредништва часописа Chemical Industry & Chemical Engineering Quarterly (CI&CEQ), а био је члан уредништва часописа Advanced Technologies. Такође је био председник Лесковачке подружнице Српског хемијског друштва.

Аутор је 48 радова у часописима са SCI листе, Хиршов индекс 20, а његови радови цитирани су преко 2000 пута.

Влада Вељковић, дописни члан Српске академије наука и уметности (САНУ), редовни члан Академије инжењерских наука Србије, редовни члан Српске академије образовања, редовни професор у пензији Технолошког факултета Универзитета у Нишу. На Технолошко-металуршком факултету (ТМФ) Универзитета у Београду дипломирао је  (1977), магистрирао (1979) и докторирао (1985). Радио је у Фабрици „Здравље” у Лесковцу (1981–1988) и на Технолошком факултету у Лесковцу (1981–2022), где је биран у сва звања (редовни професор од 1995). На овом факултету обављао је дужност декана (1998–2001), продекана за науку (1993–1994), продекана за наставу (1994–1996), шефа катедре (1990–1993; 2001–2008) и заменика председника (1996–1998), председника (2004–2009) и члана (2018) Савета. На Универзитету у Нишу биран је за члана Скупштине, Савета, Наставно-научног већа, Одбора за техничко-технолошке науке и Сената, као и за председника Научно-стручног већа за техничко-технолошке науке (2004–2009). Био је начелник Одсека техничких наука и члан Научног већа Центра за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу. Члан је Научног савета Истраживачко-развојног центра „Alfatec” д.о.о. Ниш. Био је сарадник Центра за хемију Института за хемију, технологију и металургију из Београда (1985–1994), где је руководио пројектом финансираним из Фонда за научни рад САНУ. Боравио је, као стипендиста Фулбрајтовог програма, на Texas A&M University, Depаrtmеnt of Chemical Engineering и Department of Agricultural Engineering, College Station, USA (1985–1986). У два маха (2012. и 2015), боравио је на China University of Geoscience, School of Environmental studies, Wuhan, China. Национални је експерт UNIDO за чистију производњу (2006). Председник је Матичног научног одбора за материјале и хемијске технологије (од 2007). Био је члан Комисије за материјале и хемијске технологије (2004–2007) и рецензент за акредитацију високошколских установа и студијских програма ресорних министарстава. Заслужни је члан Српског хемијског друштва (2005). Члан је Управног одбора Савеза хемијских инжењера. Аутор или коаутор је четири уџбеника и три помоћна уџбеника. Сам или са коауторима, објавио је шест научних књига националног значаја, четири поглавља у научним књигама реномираних међународних издавача, два поглавља у научној књизи и једно поглавље у тематском зборнику националног значаја, преко 400 конференцијских радова, око 220 радова штампаних у часописима, 5 патената, једну патентну пријаву и више од 30 техничких решења. Био је ментор у изради 13 одбрањених докторских дисертација, 9 магистарских теза, једног мастер рада и око 100 дипломских радова. Био је члан комисија за оцену научне заснованости теме и оцену и одбрану урађених докторских дисертација (43), магистарских теза (17) и специјалистичких радова (2) на факултетима универзитета у Нишу, Београду и Новом Саду. Био је рецензент универзитетских уџбеника (19) који су одобрени на факултетима универзитета у Србији и Бања Луци. Главни је уредник међународног часописа Chemical Industry & Chemical Engineering Quaterly, члан међународног одбора часописа Гласник хемичара, технолога и еколога Републике Српске и члан уређивачких одбора још четири домаћа часописа: Acta Periodica Technologica, Рециклажа и одрживи развој, Safety Engineering и Chemia Naissensis.

За вишегодишњи допринос раду Покрета „Науку младима СР Србије” у области хемије награђен је Повељом овог покрета (1989) и Дипломом СИЗ-а усмереног образовања Јужноморавског региона и Завода за унапређивање васпитања и образовања у Лесковцу (1987). Добитник је Повеље Заслужни члан Српског хемијског друштва (2005). За изузетан допринос развоју Технолошког факултета у Лесковцу добитник је Повеље овог факултета поводом 30 година рада (2009). На име дугогодишње сарадње и подршке кроз ангажовање на пољу наставне и научноистраживачке делатности, Технолошки факултет Универзитета у Новом Саду доделио му је Захвалницу (2017). Заједница технолошких и металуршких факултета доделила му је Повељу за изузетну посвећеност и допринос унапређењу међуфакултетске сарадње у областима високошколског образовања, науке и технолошког развоја (2017). Са коауторима, добитник је две Сребрне медаље са ликом Николе Тесле на међународној изложби проналазака, нових технологија и индустријског дизајна у Београду (2011). Био је члан тима који је освојио шесту награду на такмичењу „Најбоља технолошка иновација Србије” у категорији „Реализоване иновације” (2010).

На почетку предавања објашњено је да су косолвенти растварачи који се у малим количинама додају реакционој смеши, да би се повећала мешљивост између фаза које се не мешају у циљу формирања хомогене фазе, тј. раствора. Додавањем косолвената у довољној количини у реакциони медијум за производњу биодизела, повећава се растворљивост уља у алкохолу. Веома је важно да је употребом косолвената у реакцији трансестерификације могуће смањити не само време реакције, већ и молски однос алкохол:уље, температуру, количину катализатора, а самим тим и трошкове производње и рада. Предавачи су истакли да је последњих неколико година велико интересовање за употребу зелених растварача, као што су јонске течности, због јединствене комбинације својстава која поседују. Међутим, јонске течности имају и своју негативну страну, а главни недостаци су њихова лоша биоразградивост и биокомпатибилност, као и високи трошкови њихове производње и пречишћавања. У циљу превазилажења недостатака јонских течности, све више се користи нова класа „зелених” растварача, тзв. еутектички растварачи, чија су изузетна својства отворила могућност њихове примене у производњи биодизела. Еутектички растварачи су у производњи биодизела најчешће примењивани као катализатори, косолвенти, активатори катализатора или растварачи за претходну обраду сировина ради побољшања екстракције уља. У предавању су били приказани примери сопствених истраживања примене косолвената и еутектичких растварача у производњи биодизела.

Предавање је имало троделну структуру: најпре је било речи о употреби различитих косолвената за добијање биодизела, потом о зеленим растварачима (јонске течности и еутектички растварачи), најзад, о примени еутектичких растварача у производњи биодизела.