Предавање
Редокс патогенеза хроничне бубрежне инсуфицијенције

Предавање
Редокс патогенеза хроничне бубрежне инсуфицијенције

Предавање дописног члана САНУ Татјане Симић
Редокс патогенеза хроничне бубрежне инсуфицијенције

Понедељак, 21. октобар 2019. године.
Универзитет у Нишу, Ниш, Универзитетски трг 2, Мултимедијална сала.

Академик Нинослав Стојадиновић, председник Огранка САНУ у Нишу, поздравио је присутне, и позвао новог дописног члана САНУ Татјану Симић да изложи резултате својих истраживања из области биохемије. Татјана Симић се захвалила на указаној почасти и најпре подсетила присутне на своје професионалне везе са колегиницама и колегама из Ниша, а потом започела излагање о повезаности слабљења бубрежне функције и оксидативног стреса.

Дефинисала је бубрежну инсуфицијенцију као оштећење структуре или функције бубрега које траје дуже од три месеца и/или смањење јачине гломерулске филтрације испод 60 мл/мин/1.73 m2, а као водеће узроке хроничне бубрежне инсуфицијенције навела дијабетес и хипертензију, уз које су и други значајни узроци попут гломерулонефритиса и наследне болести бубрега и, у ендемским подручјима, балканске ендемске нефропатије. Констатовала је да оболеле oсобе имају повећани ризик за настанак кардиоваскуларних компликација, тумора и хроничних инфекција, а да код болесника са хроничном бубрежном инсуфицијенцијом постоји изражен оксидативни дистрес, који настаје као последица дејства уремијских токсина и смањене активности антиоксидантних ензима, недовољног уноса антиоксидантних витамина; контакта полимофонуклеарних ћелија са хемодијализном мембраном; неконтролисаног парентералног давања гвожђа; понављаних трансфузија; реакције на катетере и артериовенске графтове; хроничне инфекције, као и пратећих имунолошких и метаболичких поремећаја. Оксидативни дистрес код пацијената са терминалном бубрежном слабошћу је медијатор кардиоваскуларних, неуролошких и других компликација. Иако подаци из литературе указују да је кардиоваскуларна смртност у популацији дијализираних болесника и до 20 пута већа него у општој популацији, још увек нису јасно дефинисани одговарајући прогностички биомаркери. Истраживања током последњих неколико година су показала да полиморфизми гена за антиоксидантне и детоксикационе ензиме могу бити повезани са степеном оксидативног дистреса код болесника са терминалном бубрежном инсуфицијенцијом и могу утицати на укупно и кардиоваскуларно преживљавање. Идентификација гена који су удружени са слабијим преживљавањем болесника на хемодијализи у перспективи омогућава примену принципа прецизне медицине, где би се применом панела који укључују генотип, биомаркере оксидативног дистреса и ендотелне дисфункције пажљиво селектовали пацијенти који су кандидати за одговарајућу медикаментозну и антиоксидантну терапију.

У живој и разгранатој дискусији су, између осталог, разматрана питања о значају биоинформатичких приступа у биохемијским истраживањима, тј. у поступку истраживачког моделовања и у предикцији обољења, затим, о контроверзама у вези са ефектима узимања антиоксидантних суплеменатао, о компарацији резултата сродних биохемијских истраживања „београдске” и „нишке” школе, о балканској ендемској нефропатији итд.