
Јавно предавање: академик Миодраг Марковић, потпредседник САНУ, Катедралне цркве Зетске епархије (од оснивања епархије 1220. године до краја 15. века)
Јавно предавање
Академик Миодраг Марковић, потпредседник САНУ
Катедралне цркве Зетске епархије (од оснивања епархије 1220. године до краја 15. века)
Уторак, 24. децембар 2024. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2
У уторак, 24. децембра 2024. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање академика Миодрага Марковића, потпредседника САНУ за друштвене и хуманистичке науке, на тему Катедралне цркве Зетске епархије (од оснивања епархије 1220. године до краја 15. века). Академик Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, поздравио је, у име чланова и сарадника Огранка, академика Марковића и све присутне и захвалио им што учешћем у јавним активностима Огранка, као и присуством, и даље подржавају настојања да се истрајно шири мисију САНУ у овом делу наше земље – промовисањем највиших вредности и идеја науке, културе и уметности, образовања, просвећености, слободне, аутономне и јавне употребе разума, неговањем и охрабривањем слободног критичког мишљења; афирмисањем најбољих резултата, тј. дела научних и уметничких стваралаца који су на неки начин везани за југоисточну Србију и привржени њеним пречесто потцењиваним вредностима; учешћем у научним истраживањима најзначајнијих проблема савремености, од чијег решавања зависи опстанак и развој друштава; научним истраживањем, тумачењем и очувањем културалне баштине, тј. традиционалних, идентитетских тековина и вредности и њихових прежитака. Потом је, међу формама делатности Огранка, истакао значај јавних предавања редовних и дописних чланова САНУ, истакнутих професора универзитета и сарадника научних института, научних посленика и „практичара”, из различитих научних области, и подвукао сазнајну и симболичку димензију предавања академика Марковића из области историје уметности, заправо културалне историје Срба – као најкомпетентнијег осветљавања међаша наше духовне и материјалне баштине, у време општег помрачивања вредности или заслепљивања наших увида и самоувида.
Академик Вељковић потом је присутнима представио академика Марковића, износећи најбитније податке из његове професионалне биографије.
Миодраг Марковић рођен је у Гацку (1962). Основне, магистарске и докторске студије историје уметности завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Усавршавао се у Вашингтону, у Дамбартон Оукс институту, најугледнијем светском центру за византијске студије, који се налази у саставу Универзитета Харвард. Од 1990. године прошао је на матичном факултету сва универзитетска звања, од асистента-приправника до редовног професора. Као гостујући професор десет година је изводио наставу на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, а по позиву је држао предавања на Окајама универзитету у Јапану и Аристотеловом универзитету у Солуну. У Марковићевој педагошкој делатности важно место има менторска активност у припреми и одбрани 13 докторских дисертација, 6 магистарских теза и 20 мастер радова. Учествовао је као сарадник или руководилац на више домаћих и међународних научних пројеката. Биран је у управна или саветодавна тела неколико значајних интернационалних научних удружења (дописни члан Одбора директора Међународног центра средњовековне уметности при Метрополитен музеју у Њујорку, члан Међународног комитета за историју византијске уметности итд.). Ангажован је и у већем броју домаћих научних удружења и стручних тела. Обавља низ задужења у САНУ (председник Одбора за историју уметности, Сентандрејског одбора и Вардарског одбора, члан неколико академијских одбора, председник Стручног савета Аудиовизуелног архива, члан Стручног савета Галерије ликовне и музичке уметности, представник САНУ у Националној комисији за сарадњу са Унеском, уредник Речника појмова ликовних уметности и архитектуре, члан Стручне редакције за уметност и архитектуру „Српске енциклопедије”). Члан је редакција и рецензент већег броја иностраних и домаћих часописа међународног или водећег националног значаја. Осам година је био уредник часописа Зограф, јединог српског часописа из области хуманистичких наука укљученог у најрелевантнији светски индекс цитираности научне периодике (Web of Science). Од 2010. до 2018. вршио је дужност управника Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду. Написао је или уредио 15 књига, а објавио је и више од 100 других научних радова, међу којима и око 20 ауторских чланака у часописима међународног значаја, реферисаних у најважнијим цитатним базама. Остварио је значајан научни допринос оригиналним истраживачким достигнућима, којима су битно продубљена и проширена научна сазнања у области историје уметности и неких њој сродних наука. Најзначајније и често цитиране резултате постигао је на пољу иконографских и хагиографских студија, као и у синтетичким приказима најранијих периода у историји српске средњовековне уметности. Учествовао је на више од 30 научних скупова у земљи и иностранству. Приредио је две веома запажене изложбе у Галерији ликовне и музичке уметности САНУ – Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији (са Д. Војводићем) и Духовно и културно наслеђе манастира Студенице.
За дописног члана САНУ изабран је 2015, а за редовног 2021. године. Потпредседник је САНУ за друштвене и хуманистичке науке од 2023.
Академик Марковић изразио је најпре задовољство што има прилику да по други пут држи предавање у Огранку САНУ у Нишу, у граду за који га везују и други научни поводи. У уводном делу предавања посвећеног катедралним храмовима Зетске епархије, једне од првих дванаест епископија аутокефалне Српске цркве, коју је 1219/1220. године основао архиепископ Сава Немањић (свети Сава), академик Марковић укратко је говорио о црквама које су свети Сава и епископи одабрали међу већ постојећим храмовима (изузимајући новосаграђену Жичу) за прва епископска седишта свих дванаест епархија. Потом је прешао на главни предмет истраживања – историју и архитектуру саборних цркава Зетске епархије, која је, као и неке друге епархије српске цркве уздигнута на ранг митрополије 1346. године, у време када је Српска црква постала патријаршија.
Године 1220. за катедралу зетског епископа изабран је храм Светог арханђела Михаила на Превлаци, код данашњег Тивта у Боки которској. Крајем 14. века, 1396. године, зетски митрополит Арсеније преместио је своје седиште у Пречисту Крајинску, старо култно место у близини Скадарског језера, око тридесет километара источно од Бара. Касније је у још неколико наврата катедра зетских епископа мењала свој положај. Сасвим сигурно је 1482. године пресељена у новоосновани Цетињски манастир, а лако је могуће да је неко време пре тога, средином 15. века, била пренета у манастир Врањину на Скадарском језеру. У изворима се као краткотрајна седишта Зетске митрополије помињу још црква Свете Марије у Будви, манастир Светог Николе у Ободу код Ријеке Црнојевића и Богородичина црква у манастиру Ком, такође на Скадарском језеру.
Главни део предавања чинило је излагање о катедралним храмовима Зетске епархије на Превлаци, у Скадарској крајини, и у првобитном Цетињском манастиру. Будући да ниједна од тих цркава није сачувана, академик Марковић је нагласио да излаже резултате до којих се дошло истраживањем писаних и материјалних извора, и детаљно говорио о њиховом географском положају, ктиторима, главним фактима из њихове историје, пре свега времену настанка и страдања, затим, стању истражености те oсновним архитектонским одликама.
У краћој дискусији дотакнуто је питање даље судбине православних храмова након што је цар Душан уступио Стон и Пељешац Дубровачкој Републици.