Представљање сто књига Антологијске едиције Десет векова српске књижевности Издавачког центра Матице српске

Поздравна реч: академик Нинослав Стојадиновић, председник Огранка САНУ у Нишу
Говоре: академик Миро Вуксановић, покретач и главни уредник, проф. др Горан Максимовић, уредник.

Организатори: Огранак САНУ у Нишу, Издавачки центар Матице српске Нови Сад, Универзитетска библиотека „Никола Тесла” Ниш.

Среда, 19. фебруар 2020. године, 12:00 сати.
Универзитет у Нишу, Мултимедијална сала, број 8.

У својој поздравној речи, академик Нинослав Стојадиновић је, захваљујући се учесницима представљања и свима присутнима, између осталог, говорио и о мисији САНУ и њеног нишког Огранка у овом делу наше земље, о представљању научних и уметничких постигнућа стваралаца везаних за југоисточну Србију широј јавности, о представљању капиталних националних културних подухвата у овој средини, те у том смислу управо о узорном подухвату какав је Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, а потом дао реч покретачу едиције и њеном главном уреднику, академику Миру Вуксановићу.

Академик Вуксановић је, након захвалности организаторима на пруженој прилици да представи овај грандиозни „сажетак” српске хиљадугодишње књижевне баштине, са пуно података, али и емоција – уз прегршт поетских међаша српског културног простора – упознао веома заинтересоване слушаоце са припремама за издавање светосавско- вуковских споменика укупне српске књижевне географије (од 2009), у развојном луку од 12. до 21. века. Није иницијатор и главни уредник ове монументалне едиције, као непосредни учесник и сведок свих фаза рада на њој, пропустио да помене, анегдотски и духовито, и тешкоће, тајне и јавне отпоре овоме национално-идентитетском књижевном предузећу које сеже од књижевног дела Светога Саве до вредних дела наших књижевних савременика, и које је већ сада отворено и за оне који у српску књижевност тек улазе. При томе је нагласио да је главни критеријум избора за ову едицију, која није само приказ већ и антологија, избора дела писаних у свим облицима и наречјима српскога језика без географских ограничења – била њихова књижевна вредност. Најзад, са пуно толеранције али и исцрпне аргументације, објаснио је зашто ова едиција укључује и на српскоме језику писана дела стародубровачке и бококоторске књижевности. А међу важним напоменама била је и она о уврштеним делима писаца који су рођењем или тематиком својих дела везани за Ниш и југоисточну Србију. Изузетно похвално, но и критички, говорио је о шездесетак досадашњих приређивача – угледних академика, професора универзитета, историчара и критичара, без којих би овај подухват био немогућ. И, варирајући изреку да књиге имају своју судбину, односно свој живот, пожелео је да и књиге ове едиције живе, а да књиге живе управо „ако су прочитане и на учен начин тумачене”, те да су ове живе српске књиге „вековни знакови и међаши српског културног простора, чија је целовитост у духу, јединству и природном реду да је свак дужан да своје пази а да ничије не угрожава”.

Проф. др Горан Максимовић, члан уређивачког одбора, напомињући да је имао среће да буде укључен у овај подухват успешног издавања првих сто књига едиције, обелоданио је могућност да она на крају треће деценије 21. века има и свих двеста књига, укратко је подсетио на историју претходних, мање или више недовршених, покушаја прављења општих или жанровских едиција српске књижевности, и сам се осврнуо на контроверзе око ранијих, идеолошки мотивисаних, искључивања дубровачке и старе српске књижевности, и говорио о неким новинама које доноси ова едиција, о искорацима са утабаних књижевно-теоријских и књижевно-критичких стаза и о деликатној ре-канонизацији српске књижевне традиције и савремености.

Академик Нинослав Стојадиновић на крају се још једном захвалио учесницима овог представљања и свима присутнима, са напоменом да ће Огранак увек бити отворен за промоцију свих вредних резултата национално-идентитетских духовних форми и прегнућа, као и свих вредних дела научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије.