Предавање академика Милана Лојанице Архитектура и традиција

Петак, 21. фебруар 2020. године, 12:00 сати.
Универзитет у Нишу, Ниш, Универзитетски трг 2, Мултимедијална сала.

Захваљујући се академику Нинославу Стојадиновићу, председнику Огранка САНУ у Нишу, на пруженој прилици да одржи јавно предавање у Огранку, академик Милан Лојаница истакао је да је позив прихватио не само из аутентичне професионалне и институционалне обавезе, већ и из уважавања чињенице да је Огранак САНУ у Нишу постао, за кратко време, значајно место промовисања најбољих достигнућа науке и уметности, о чему сведочи и завидно присуство за архитектуру и урбанизам заинтересованих слушалаца, што му, све заједно, чини изузетну част.

Своје предавање започео је уводом у основна начела многоструког и вишеслојног модернизма у култури уопште и архитектури посебно, који карактерише стилистички универзализам, супротстављеност свакој традицији и регионализму, као и прогресистичко уверење да се свет може поправити архитектуром и без револуције. Потом је веома ефектно образложио како је и зашто овај модернистички радикализам довео до компромитовања основних идеја модернизма, завршавајући у нормативистичком схематизму, унификацији, рестриктнивном економизму и репетитивности, и осиромашивању људског амбијента. Не улазећи у компликовану теоријску полемику између модерниста и постмодерниста, академик Лојаница прешао је на тему смрти модернизма у архитектури и на објашњавање суштинске промене парадигме у култури уопште и у архитектури посебно, са детаљним освртом на критички однос млађих стваралаца према принципима модернизма у ондашњој Југославији. Тиме је отворио значајну тему улоге своје академске и професионалне генерације, и своје сопствене улоге у овом архитектонско-градитељском заокрету, и предавање наставио као илустровану историју својих (и својих сарадника) тридесетогодишњих архитектонских пројеката, углавном реализованих, који су представљали значајан отклон од традиције модерне.

У најкраћем, предавање је представљало аналитички осврт на градитељске теме и идеје у нашој средини крајем прошлог и почетком овог века. У преплету са општим искуством из тог времена изоштрава се лични ауторов поглед на неке основне теоријске аспекте а потом и на сопствено пројектантско, градитељско и научно-наставно искуство. У фокусу је била проблематика везана за планирање и изградњу великих нових урбаних целина, реконструкцију историјских делова градске територије, као и изградњу појединачних објеката у градском ткиву. Аутор је, на неколико карактеристичних пројеката, приказао своја дугогодишња залагања за промену схватања традиције модерних покрета у архитектури. Реч је о трагању за новим могућностима синтезе универзалног, па и модерног градитељског искуства и аутохтоних културних утицаја односно историјског наслеђа.

Предавање је завршено освртом на актуелне проблеме, околности и трендове у савременој изградњи код нас и у свету, као и препоруком о пожељној „архитектури фузије”, која би, уз коришћење савремених технологија и савремених градитељских искустава, избегла замке глобализма, афирмишући начело разноликости, идентитета и локалне културе плодно укрштене са културом света. С тим у вези је и излазни став аутора да је архитектура – која јесте неслободна, зависна и принуђена на инвеститорско-финансијске компромисе, и која се учи као техничка – ипак, по своме бићу, ствар вредности, па да ће имати смисла докле год покушава да остане оно што је одувек била –  уметност грађења,

У дискусији су дотакнута и нека заоштрена питања текућих, волунтаристичких, урбанистичко-архитектонских инвеститорских захвата, пре свега у главном граду Републике, који немају стручну подршку најкомпетентнијих тела одговарајуће науке и струке.