Јавно предавање академика Косте Чавошког
Политички катехизис и макијавелизам у Шекспировим драмама.

Петак, 23. октобар 2020. године, 12:00 сати.
Огранак САНУ у Нишу, Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

Захваљујући се академику Нинославу Стојадиновићу, председнику Огранка на позиву и прилици да одржи јавно предавање, као и свима који су одлучили да, под посебним околностима мера за спречавање инфекције Covid-19, присуствују предавању, познати српски теоретичар права и политички филозоф, академик Коста Чавошки, своје предавање започео је констатацијом да Шекспирове драме садрже читав низ поука о томе како се влада и чега владалац треба да се клони, шта при том треба да има на уму и од чега треба да стрепи. Као песник, Шекспир није имао склоности за систематско политичко мишљење, па су стога његове политичке поуке, које се могу извести из поступања његових драмских лица, расуте по скоро свим драмама. Али се све оне могу сабрати и изложити као својеврсни политички катехизис – сажети уџбеник о томе како се влада – што је и било учињено у овом предавању.

Академик Чавошки напоменуо је да ће многи сигурно приметити да је свака од поука у сабраном политичком катехизису по својој природи макијавелистичка, па отуда искрсава питање како се може објаснити да су толике Шекспирове драмске личности по својој природи биле макијавелистичке? Одговор је, по њему, једноставан. Наиме, као што је Макијавели проучавао историју Рима и његове Италије, а нарочито познате историјске личности, тако је и Шекспир помно проучавао енглеску историју, а унеколико и историју Рима. И обојица су, независно један од другог, дошли до сличних закључака, поред осталог и због тога што је њихова знатижеља имала исти предмет – људску природу, која се током последњих три хиљаде година, колико је то нама познато, није мењала.

Предавач је формулисао и образложио шекспировско-макијавелистичке политичке мотиве-поуке о: обезбеђивању трајне владавине након освајања власти, учвршћивању владавине без права на њу, о унутрашњој функционалности вођења спољних ратова, о уклањању политичких супарника и употреби политичких сарадника, о лаковерности и неоправданости поверења у сараднике, о значају правовременог, хитрог, одлучног и смелог коришћења политичких прилика, о неопходности пресретања невоља и тешкоћа, о политичкој нефункционалности доброте и поштења, о неопходности обуздавања личне похлепе и користољубља, о немогућности реал-политичке владавине без преваре и демагогије, о непоправљивости далекосежних политичких погрешака, и о добром процењивању долазећих догађаја и правих средстава за остваривање политичких циљева као главној особини политичара.

У веома занимљивој дискусији, академик Чавошки је – подстакнут питањима – говорио, између осталог, о свом некадашњем политичком ангажману и горким политичким искуствима, о лаком политичком манипулисању „простим народом”, о политичким предрасудама и наивности интелектуалаца, о преваленцији зла у људској природи и о „бесмртној слави” као врховном мотиву и разлогу за бављење политиком.

У разговору је такође примећено да је реч академика Чавошког о политичком макијавелизму у Шекспировим драмама заправо упућена савременицима и садашњем политичком тренутку.