Књижевни сусрет: Весна Капор

Организатори: Народна библиотека „Радоје Домановић” Лесковац, Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу

Четвртак, 19. мај 2022. године, 18.00 часова
Читаоница Народне библиотеке „Радоје Домановић” Лесковац,  Булевар ослобођења 61

У четвртак, 19. маја 2022. године, у организацији Народне библиотеке „Радоје Домановић” Лесковац и Огранка САНУ у Нишу, у читаоници Библиотеке одржан је књижевни сусрет са Весном Капор, књижевницом из Београда, која је недавно добила награду „Меша Селимовић”, за роман Небо, тако дубоко (Београд: Српска књижевна задруга, 2021), као најбољу књигу године, по избору великог критичарског жирија дневног листа Новости. О књизи су говорили Ана Х. Јовић, дипломирани филолог за књижевност и српски језик, и проф. др Горан Максимовић, а у програму су учествовале и Кристина Петровић,  ученица IV разреда Музичке пколе „Станислав Бинички” Лесковац (гитара), и Горица Додеровић, која је читала одломак из награђеног романа. Програм је водила Надица Стојановић, библиотекар.

Након музичке композиције и читања одломка из романа, представљени су учесници овог књижевног сусрета, а потом је Ана Х. Јовић говорила о причама и романима Весне Капор, посебно о награђеном роману, о мотивима самоће, смрти, као и о личном читању и доживљају ове прозе. Проф. др Горан Максимовић се усредсредио на роман Небо, тако далеко – књигу о људском, родитељском болу због смрти детета, деветнаестогодишње ћерке, отворивши крупне теме као што су начин писања прозе, однос књижевности и стварности, могућност књижевне трансформације животне патње и бола итд. Анализирао је проспективно и ретроспективно причање, као и полифони карактер овог кратког, новелистичког романа густог и напрегнутог приповедања, који буди елегична осећања, и посебно коментарисао аутопоетичке уводне и завршне пасаже, оцењујући да представљају битан формативни моменат овог текста. Дакако, није пропустио да каже своју реч и о болу и непреболу не само једног тако тешког животног удеса, већ и болу самог писања овакве књиге, као и њеног читања, па утолико и о сопственом доживљају романа. Постављеним питањима читалачког искуства, доживљаја романа који је „режиран” самим животом, па у том реду и форме као јединог уметничког средства савлађивања животне грађе, дошло се до прага велике теоријске загонетке могућности односно немогућности и списатељске и читалачке катарсе.

Весна Капор је, након израза захвалности организаторима сусрета, и сама говорила о проблему писања овакве „књиге запитаности и бола”, о тегобним животним и списатељским искуствима Меше Селимовића и својим сопственим, откривајући да се од књиге коју је, нажалост, морала написати, не може очекивати нека олакшавајућа порука, већ подстицај да бар отворимо очи једни за друге, узајамно разумевање, заједништво и утеху. Осврћући се на питања и тумачења, поделила је са присутнима, између осталог, и размишљања о наслову своје књиге, о сарадњи са уредницима, о награди, као и о привилегији да се књига објави у колу Српске књижевне задруге. Весна Капор је веома заинтересованој публици подарила и два ауторска читања пробраних одломака из романа.