Јавно предавање
Проф. др Никола Цекић, архитекта
Инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС)
Депресивни градови

Петак, 26. јануар 2024. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Свечана сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

Дописни члан САНУ  Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, поздравио је, у име чланова и сарадника Огранка, све присутне и захвалио им се што прате активности Огранка и  подржавају његов рад и јавно деловање у Нишу и читавој југоисточној Србији. Најавио је да ће се у осмој години постојања и рада Огранка то деловање одвијати према оквирном Плану рада за 2024. годину, који је, као и сви претходни планови, сачињен са истим основним циљем – да се и у овом делу наше земље шири мисија САНУ, и то промовисањем највиших вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономног и слободног критичког мишљења, као и афирмисањем резултата истраживачког и креативног рада истакнутих стваралаца из ових крајева. То значи да се, уз универзалне вредности цивилизације, овде  истражују и негују и идентитетске вредности националне културе и регионалних културалних особености. Дописни члан САНУ Вељковић је додао да је овогодишње јавне активности Огранак започео у Лесковцу, представљањем пројекта о методама изоловања биопроизвода из различитих биљних материјала, без којих наша цивилизација, као претежно урбана, не може ни да опстане а камоли да се развија, а да је сада у Нишу уприличено јавно предавање проф. др Николе Цекића о тамним странама живота у таквој, урбаној цивилизацији.

Никола Цекић, архитекта, дипломирао је, специјализирао и магистрирао на Архитектонском факултету Универзитета у Београду, а докторирао на Грађевинском факултету Универзитета у Нишу. Усавршавао се на архитектонским факултетима у Москви, Лењинграду, Прагу, Љубљани и Софији. На Грађевинско-архитектонском факултету Универзитета у Нишу биран је, на Катедри за пројектовање јавних зграда, у сва наставна звања, а наставу је држао и у другим универзитетским центрима. Никола Цекић је члан већег броја академија наука, научних и струковних друштава из земље и из иностранства, а од 2018. године је инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске. Аутор је бројних урбархитектонских пројеката из области станоградње, друштвених и привредних објеката, студија, научних радова и неколико научних монографија, а обављао је и значајне функције на универзитету (декан Грађевинско-архитектонског факултета Универзитета у Нишу, начелник Одсека за грађевинарство и архитектуру Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу итд.). За свој научни, стручни и друштвени рад добио је петнаестак значајних домаћих и иностраних признања.

Академик Цекић је предавање започео конатацијом да су драматичан пораст броја вишемилионских градова у свету и веома брзе промене у настајању екоурбархитектонских физичких структура, уз извесно побољшање комуникације, довели до веома комплексних реакција у односима између изграђених окружења и њихових корисника, и то на свим нивоима друштвеног и душевног живота. Нажалост, каже Цекић, све је више градова у којима градоградитељство има значајан дехуманизацијски карактер и у којима неприкладни услови за живот доводе до масовне усамљености људи, беспомоћности, несигурности и депресије.

Тежња ка гигантизму у обликовању зграда и градова отвара кључно питање: шта је то град и како га треба обликовати? Да ли је то Троја чије је зидине Хомеров јунак Ахил на добром коњу могао у току дана три пута да оптрчи, или је то нови Пекинг у изградњи, највећи мегалополис на свету, за 130.000.000 становника, на површини од 100.000 км²?! Коначно, да ли је човек са зидовима направио добар договор и да ли је добро дефинисао физичке и духовне комуникације у ентеријерном и екстеријерном простору? При свему, мора се имати на уму чињеница да на планети једна милијарда становника живи у невероватно тешким, депресивним условима, неодрживим и стресним сламовима, субурбијама, фавелама Бразила, Индије, Нигерије, Филипина…

Намера предавача била је да кроз индикативне примере прикаже неоекоурбархитектонски недопустиви брутализам као „савремени пакао”, створен неразумним одлукама политичара, инвеститора и планера, да образложи и илуструје своју тезу о депресивним градовима, насталим као резултат немања екоурбархитектонског сензибилитета, стратегије и визије неопходне корелације између природног окружења и артефактних физичких структура у простору.

Примери из различитих делова света, Кине, Русије, Хонгконга, потврђују драстичне поремећаје у простору, где јасно читамо униформисану морфологију великих блокова зграда са много пута поновљеним глобалним, имитацијским, крутоуглим волуменима у концептуализацији депресивних улица, хаосизованих насеља, контрастних ситуација, где препознајемо честу повреду историјски важних иконолошких објеката из прошлости, лагано губљење повесности града и девастирање његове духовне меморије. Читамо униформне амбијенталне целине са изразито хоризонталним или вертикалним неуметнички дизајнираним кућама, непривлачну, унисону културу екоурбархитектонског животног простора без идентитета, коју корисници нерадо или уопште не прихватају. Видимо свакодневну драму града са хиљадама новопридошлих људи, са рекама моторних возила на улицама која га постепено гуше.

У предавању су захваћени и следећи мотиви: појам неуро-архитектуре и неуро-урбанизма, крути инжењеринг уместо архитектуре, актуална градоградитељска трка у подизању највиших грађевина у свету, покушаји хуманизовања депресивних структура, најзад, будућност градова и градске цивилизације.