Јавно предавање
проф. др Јелена Опсеница Костић, проф. др Милица Митровић, пројекат  InsideMe
Репродуктивна траума: када „природне ствари“ не иду природно

(У оквиру пројекта О-32-23 Траума и зацељење: креирање интегративног модела психолошког зацељивања особа са претрпљеном раном траумом, координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Татјана Стефановић Станојевић.)

Петак, 23. фебруар 2024, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Свечана сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У Огранку САНУ у Нишу, 23. фебруара 2024. године, одржано је јавно предавање проф. др Јелене Опсенице Костић и проф. др Милице Митровић Репродуктивна траума: када „природне ствари” не иду природно. Предавање је организовано у оквиру рада на пројекту О-32-23 Траума и зацељење: креирање интегративног модела психолошког зацељивања особа са претрпљеном раном траумом (координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Татјана Стефановић Станојевић).

Проф. др Драган Жунић, координатор активности у Огранку САНУ у Нишу, пренео је учесницима и присутнима поздраве чланова и сарадника Огранка САНУ у Нишу, захвалност за сарадњу и подршку настојањима Огранка да шири мисију САНУ, и изложио главне  елементе те мисије.

Проф. др Татјана Стефановић Станојевић, руководилац пројекта, упознала је присутне са идејом и циљем пројекта и изложила основне податке из професионалних биографија колегиница предавача.

Јелена Опсеница Kостић је доктор психолошких наука, редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Посвећена је проучавању психолошких аспеката асистиране репродукције већ готово десет година, истражујући изазове које неплодност поставља пред животни пут појединаца. Своје знање и искуство из ове области преточила је у наставне програме за студенте психологије и социјалног рада, у више научних чланака објављених у домаћим и међународним часописима и у две значајне монографије: Нови животни стилови и форме породице (2017) и Kада рода неће да слети – психолошки аспекти неплодности (2023). Од априла 2023. године ангажована је као руководилац двогодишњег пројекта Фонда за науку „Kриза идентитета жена које се суочавају са неплодношћу: мешовити методолошки приступ” (InsideMe, 1568). Члан је Европског друштва за здравствену психологију (EHPS) и Европског друштва за ембриологију и хуману репродукцију (ESHRE), у оквиру којег похађа семинаре везане за репродуктивно здравље и психосоцијалне аспекте неплодности. Друго поље њеног рада је област сајберпсихологије, где се издваја награда „Др Борислав Стевановић”, коју јој је 2023. доделило Друштва психолога Србије, за монографију Путовање кроз дигитални простор: увод у сајберпсихологију (2022).

Милица Митровић је доктор психолошких наука, ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Од 2015. године носилац је националног Сертификата за психотерапију број 414 (когнитивно-бихевиорална терапија). У свом десетогодишњем терапијском раду често се сусретала са темом неплодности, тј. психолошких реакција на неплодност. Укључена је у едукацију полазника из когнитивно-бихевиоралне психотерапије у организацији Српске асоцијације бихевиорално-когнитивних терапеута. Аутор је и коаутор више научних чланака о психолошким аспекатима неплодности, објављених у домаћим и иностраним часописима, и монографије Kада рода неће да слети: психолошки аспекти неплодности (2023). Члан је Европског друштва за ембриологију и хуману репродукцију (ESHRE), као и Европског друштва за здравствену психологију (EHPS). Од априла 2023. године учесник је двогодишњег пројекта Фонда за науку „Kриза идентитета жена које се суочавају са неплодношћу: мешовити методолошки приступ” (InsideMe, 1568). Шире поље њеног интересовања јесте психопатологија и клиничка психологија.

Проф. др Јелена Опсеница Костић пошла је од констатације да дијагноза неплодности и медицинске интервенције, као неопходни део дијагностике и лечења, представљају претњу физичком интегритету, осећају да је особа здрава и „цела”. Циклуси вантелесне оплодње без добро развијених ембриона, ембриотрансфери који нису резултовали трудноћом, трудноће које нису изнете до краја или су резултовале рођењем мртвог детета, представљају тешке и, врло често, невидљиве губитке. Има аутора који сматрају да су овакви репродуктивни догађаји трауме у пуном смислу речи, да нападају и доживљај физичког и доживљај психичког селфа, суочавају особу са сложеним губицима који имају ефекте на блиске интерперсоналне односе и угрожавају осећај припадања. Догађа се грубо ремећење такозване репродуктивне приче (родитељског идентитета особе) – свесних и несвесних идеја које је особа развила у вези са сопственим родитељством. Нико не сања о томе да се годинама бори за остварење трудноће и живорођено дете. У домаћем контексту репродуктивна траума је врло мало проучавана и не постоји организована подршка особама које су такву трауму преживеле.

У оквиру пројекта InsideMe проучава се, између осталог, један део потенцијалних репродуктивних траума повезаних са лечењем неплодности. Ове трауме су специфичне и често комплексне, јер се трауматски догађаји понављају, шире и имају кумулативно дејство (нпр. неуспеле вантелесне оплодње, сукцесивни спонтани прекиди трудноће). Овакви догађају угрожавају слику света као сигурног места и слику себе као особе која је компетентна да се носи са опасним светом око себе. Поготово комплексна траума (трауматско искуство које се понавља) поткрепљује идеју особе да је безвредна, беспомоћна и сама у опасном, неправедном свету. Избегавање трауматских сећања („не мисли на то”) одлаже разрешење трауме и погодује развоју депресивности, анксиозности и повлачењу из друштвеног живота. Врло је важно пружити прилику за интеграцију тешких искустава у животну причу особе, за шта је погодан (али свакако не и једини начин) рад са психотерапеутом. Неће свака особа која је прошла кроз трауматска репродуктивна искуства развити дисфункционална осећања и понашања – спонтани опоравак је могућ, кроз аутоматско превладавање, реинтерпретацију догађаја и интеракцију са другима. Међутим, неће све особе имати капацитета и услова за такву обраду, тако да је неопходно организовати систем подршке, о чему је, као и о задацима стручњака, тј. психолога-терапеута, посебно говорила проф. др Милица Митровић.

Наглашено је да готово свака траума, па и репродуктивна, садржи потенцијал за пост-трауматски раст, али уколико се искуство обради и интегрише. Овакав раст, између осталог, подразумева осећај снаге, остваривање смисленијих веза са другима и отвореност за нове животне могућности, уз промену гледања на живот уопште.

У дискусији су додатно расветљена питања дефиниције и обима појма „репродуктивне трауме”, чули су се предлози за могуће проширивање поља изложених истраживања, питања о значају  „групне подршке”, психолошким проблемима одлуке о усвајању деце, обавезама државе у омогућавању адекватне психотерапијске помоћи  итд.

Оба научноистраживачки и терапеутски добро поткрепљена, али и дубоко емоционално проживљена излагања, непосредно је пратио велики број слушалаца у Свечаној сали Универзитета у Нишу, као и у директном онлајн преносу посредством претходно достављеног линка.

Презентацијa са предавања и снимак самог предавања доступни су на овом линку.