Јавно предавање
Проф. др Александар Јерков 
Шта је савремени класик: историја појма класик и поглед на српску књижевност данас

Организатори: Народна библиотека „Радоје Домановић” Лесковац, Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу

Четвртак, 24. март 2022. године, 18:00 сати
Читаоница Народне библиотеке „Радоје Домановић” Лесковац,  Булевар ослобођења 61

У четвртак, 24. марта 2022. године, у организацији Народне библиотеке „Радоје Домановић” Лесковац и Српске академије наука и уметности – Огранка САНУ у Нишу, др Александар Јерков, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду и управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” Београд, одржао је јавно предавање на тему Шта је савремени класик: историја појма класик и поглед на српску књижевност данас.

Пошто је најпре представљена биографија предавача, професор Јерков се захвалио на позиву, изразио задовољство због добре организације и пуне сале Библиотеке, и започео своје предавање о значајном и вазда провокативном питању о појму „класика” у књижевности – прворазредних и узорних аутора и књижевних дела. Уз духовите паралеле, у којима је понудио међаше и мерила, попут Доситеја, Андрића, Црњанског, али и Лазе Костића, Јована Дучића, Васка Попе, Бранка Миљковића, Ивана В. Лалића итд., предавач је поставио координате тезама о апсолутној сагласности и својеврсној, још увек опстајућој неизвесности у погледу додељивања статуса „класика” појединим великим и значајним фигурама националне књижевности. Потом је укратко изложио дугу историју помињања и тематизовања овога појма, од А. Гелијуса, преко Сент-Бева, Р. Курцијуса, Т. С. Елиота, до Исидоре Секулић, Анице Савић Ребац и Драгана Стојановића, то јест од „класика” у социјално-статусном смислу, до књижевно-историјског и естетичког схватања овога вредносног појма, у суштини и даље отвореног значења, који се може односити како на важеће вредности једне нацоналне књижевности односно књижевности једног језика, тако и на универзално прихваћене величине светске књижевности.

Професор Јерков је ову скоро непрегледну тему концентрисао око тетичких теоријских топоса „узорности” и „неспорности” канонизованих „класика”, али и полемичких питања дестабилизацијских капацитета кључних књижевних дела у погледу потресања и превредновања важећег канонског корпуса, као и питања непостојања неопходне временске дистанце за поуздано вредновање појединих дела и аутора са одликама „класика”. Говорећи о „маркерима” националног самосазнања и самоостварености у језику и о целини нашег културноисторијског саморазумевања, Јерков није пропустио да помене и критички коментарише спорне моменте наше просветне политике (нпр. у погледу статуса Десанке Максимовић, Ивана Гундулића и Владана Деснице у нашим школским програмима). Најзад, своје предавање закључио је оценом да је српска књижевност, све и уз националну судбину страдалништва, имала „величанствена два века”, те да би по србијанско друштво било најбоље када би се „угледало на српску књижевност”.

.