Јавно предавање
Др Весна Сара Пено, научни саветник,
Музиколошки институт САНУ
Хиландарски музички писар Викентије „родом из Ниша, из Србије“

Четвртак, 4. мај 2023, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу, број 8,
Универзитетски трг 2

У четвртак, 4. маја 2023. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање др Весне Саре Пено Хиландарски музички писар Викентије „родом из Ниша, из Србије”. Предавање је уприличено у оквиру рада на пројекту Огранка О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса (координатор пројекта: дописни члан САНУ Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић).

На почетку скупа, дописни члан САНУ Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, замолио је присутне да минутом ћутања одају пошту жртвама злочина у београдској основној школи који је потресао читаву земљу. Потом је поздравио присутне и подсетио их на мисију, основне облике рада и деловања Огранка у ширењу духа САНУ.

Дописни члан САНУ Јелена Јовановић, координатор пројекта, представила је предавача, др Весну Сару Пено, научног саветника Музиколошког института САНУ, износећи основне податке из њене професионалне биографије – о образовању и вишегодишњим студијским боравцима у иностранству, стручном усавршавању у области византијске и поствизантијске музичке палеографије, теорије и праксе источноцрквеног појања и неумских рукописа датованих од 15. до 19. века, о објављеним радовима, уредничком раду, руковођењу међународним научним пројектима који се тичу проучавања православне црквене музике и међукултуралне сарадње, о оснивању, вођењу и наступима женског хора „Свети Касијана”, посвећеног проучавању и извођењу хиландарских музичких неумских рукописа, о снимљеним компакт дисковима, истраживачким интересовањима др Пено и раду у области православне црквене музике и новије еклисиолошке и црквеноуметничке традиције и праксе на Балкану, музичке историографије и историје Српске православне цркве, као и културне политике у српском друштву у новијој историји.

Др Весна Сара Пено је своје предавање започела пригодним снимком извођења Викентијевог записа византијског тропара „Христос воскресе” (Женски хор „Света Касијана”), и, након описа светогорске и балканске црквене музичке праксе и музичке писмености, те главних токова у традицији поствизантијског појања, прешла на излагање о животопису и преписивачкој делатности Викентија Хиландарца (р. 1856).

Др Пено је констатовала да се током дуговековне историје хришћанства уметности црквеног појања у склопу православног богослужбеног устројства поклањала посебна пажња. Химнографи и мелоди нису били напросто музичари, вешти да саставе за људски слух прихватљиву химну, односно мелодију. Пред њима је био много већи захтев – да напеве учине узвишенима и преображенима говором и да смисао богонадахнутих речи молитве тоновима додатно протумаче и истакну. На овим начелима је обликована и кроз историју се развијала православна уметност псалмодије. Иста начела имао је на уму и Свети Сава, који је, према речима његовог биографа Теодосија, уређујући манастирски поредак у Хиландару, „установљавао по чину сва предања у славословљу и пјенију која у Светој Гори навиче”.

У предавању је изнет податак да хиландарску рукописну ризницу чини око 150 словенских, грчких и двојезичних грчко-словенских нотираних-неумских зборника, из којих су монаси током богослужења појали и у слободно време напеве учили. Највећи број ових хиландарских музичких рукописа настао је у другој половини 18. и током 19. века. Са изузетком два руска зборника с краја 12, односно из 13. столећа, у којима су мелодије забележене руском, тзв. крјуки нотацијом, и пет песмарица са тзв. трилама, с почетка 20. века, остале појачке књиге су сведочанство о неговању византијског – неумског музичког писма и, у складу са њим, византијске и поствизантијске појачке традиције.

На основу увида у главне токове у православном појачком предању из времена туркократије, као и резултате последње реформе у низу преобликовања неумске симиографије с почетка 19. столећа, др Пено је представила тенденције које су у новијој историји прихватали и у пракси примењивали светогорски и нарочито хиландарски музички писари и појци. Међу њима се, по опсежном и разноврсном рукописном опусу и калиграфским нормама којих се у писању доследно придржавао, издвојио јеромонах Викентије. Његова изузетност је, поред поменутог, и у томе што је током друге половине 19. века, када је у многобројнијем бугарском братству, у којем је у Хиландару монасима српског порекла било тешко опстати, испод једне мелодије недвосмислено истакао да је родом из Ниша, из Србије.

На основу доступне хиландарске архивске грађе и других историјских извора, представљен је Викентијев животни пут, од времена када је као искушеник Вучко Стојановић стигао из Ниша у Хиландар, до доба када је као искусни јеромонах примио велику схиму, с њом и ново име – Аксентије, као и нови архимандритски чин.

Подаци о Викентијевим музичким узорима међу Хиландарцима и са ширег атоског простора, избору напева које је бележио, као о и писарским нормама којих се у раду придржавао, уз друге немузичке занимљивости из његовог монашког животописа, били су пропраћени и живим звуком неумских исписа произашлих из пера овог Хиландарца, који је за свога монашког отшелништва у немањићкој задужбини неумама бележио и по њима богослужбене химне појао, у „славу свете, јединосушне, животворјашче Тројице и у част и славу Пресвете Богородице, хиландарске заштитнице”.

У дискусији су додатно разјашњавана питања у вези са појединостима дугогодишњег истраживачког рада др Пено у овој области, о односу црквеног појања и националног, културалног, православног идентитета, о разликама у византијској, поствизантијској и западној нотацији и могућностима извођачке реконструкције записа и својеврсног извођачког састваралаштва итд.

Редакција радија Православне епархије нишке „Глас“ снимила је предавање др Весне Саре Пено, поставила на Јутјуб канал Радија и може се погледати на овом линку.