Јавно предавање
Дописни члан САНУ Јелена Јовановић
Музичке миграције: круг напева српских обредних песама у источној, југоисточној и јужној Србији

(У оквиру пројекта О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса, координатор пројекта: дописни члан САНУ Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић.)

Среда, 8. мај  2024. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У среду, 8. маја 2024. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање дописног члана САНУ Јелене Јовановић Музичке миграције: круг напева српских обредних песама у источној, југоисточној и јужној Србији. Предавање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса (координатор пројекта: дописни члан САНУ Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић).

Дописни члан САНУ Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, поздравио је присутне у име чланова и сарадника Огранка и захвалио им се што својим учешћем у јавним активностима Огранка подржавају његова настојања да истрајно шири мисију САНУ, и то: промовисањем највиших вредности и идеја науке, културе и уметности, образовања, просвећености (коју разумемо као способност за слободну, аутономну и јавну употребу сопственог разума), неговањем и охрабривањем слободног критичког мишљења; афирмисањем најбољих резултата, тј. дела научних и уметничких стваралаца који су на неки начин везани за југоисточну Србију и привржени њеним пречесто потцењиваним вредностима; учешћем у научним истраживањима најзначајнијих проблема савремености, од чијег решавања зависи опстанак и развој друштава; научним истраживањем, тумачењем и очувањем културалне баштине, тј. традиционалних, идентитетских тековина и вредности и њихових прежитака. Након речи о значају јавних предавања у Огранку, те о низу овогодишњих јавних предавања из различитих научних области, Влада Вељковић најавио је етномузиколошко предавање дописног члана САНУ Јелене Јовановић и изложио основне податке из њене професионалне биографије.

Др Јелена Јовановић (Београд, 1964) српски је етномузиколог и извођач традиционалих песама, научни саветник у Музиколошком институту САНУ, дописни члан САНУ. Поља њеног научног рада су: вокална традиција у централној Србији, вокална традиција Срба у румунском Банату, примењена етномузикологија, извођаштво у сфери традиционалне музике и фолклорни мотиви у југословенској популарној музици седамдесетих година ХХ века. Аутор је (и коаутор) четири монографије, коуредник два међународна и једног националног зборника радова, уредник часописа Музикологија (2014–2016), приређивач више штампаних и аудио издања са грађом из области српске традиционалне музике, руководилац једног међуакадемијског пројекта (2016–2018), председник два Одбора и једног Индивидуалног пројекта САНУ. Један је од оснивача и руководилаца певачке групе „Моба” (од 1993. до данас). Води певачке радионице у Србији и иностранству. Солистички изводи традиционалне песме Срба, Македонаца, Грка, Турака и Јермена, у сарадњи са инструменталистима из Београда и Скопља.

Дописни члан САНУ Јелена Јовановић започела је своје предавање указивањем на вековни и глобални, а понајвише савремени проблем миграција становништва, посебно на територији Србије, из чега је извукла и закључак о значају етнолошких, лингвистичких и нарочито дијалектолошких проучавања културалних последица кретања становништва (углавном са југа према северу), те, посебно о значају етномузиколошких истраживања генезе и структуре народних песама – стабилних „чувара” фолклорне традиције, прегнантних али, нажалост, све ређих и нестајућих извора сазнања о духу и култури народа.

Подвлачећи још једном вредност, и илуструјући узајамност етнографских, лингвистичких и етномузиколошких сазнања, Јелена Јовановић је констатовала да миграције српског становништва које су се одвијале у самој Србији у периоду османске власти и касније, од почетка XIX века до данас, током последњих деценија готово да нису биле предмет проучавања домаћих стручњака из области хуманистике. Будући да истраживања српских миграција у прошлости и данас обезбеђују знатан извор података и информација од значаја за разумевање многих феномена у домену традиционалне музике Срба и других етницитета на територији данашње Србије, она је своје предавање посветила теми историјских миграција становништва из јужних и југоисточних крајева ка средишњим областима наше земље. Путање миграција могу се очитовати у структурним и жанровским обележјима старије, обредне сеоске и, у мањој мери, градске музичке праксе, забележене на теренима у Србији током друге половине ХХ века.

У предавању је указано на повезаност српских културних дијалеката на простору Србије, кроз посматрање линија географског распрострањења морфолошких доминанти (термин И. Мацијевског) музичких идиома појединих геокултурних области.

Круг напева српских обредних песама који указују на путеве миграција с југа Србије, а који су одабрани као тема централног дела овог предавања, чине три мелодијска модела старог слоја српског сеоског певања. Најпре, то је модел свадбених и васкршњих песама из околине Бујановца, Призрена и из Црноречја; потом, модел жетелачких песама распрострањених од околине Бујановца на југу, до источне Шумадије и Поморавља Велике Мораве. Најзад, изложено је објашњење путање специфичног жетелачког напева, која обухвата околину Призрена, Копаоник и централну и источну Шумадију, као и области источне Србије.

Предавање је било поткрепљено емитовањем снимака карактеристичних изворних песама начињених на терену, а сама Јелена Јовановић „оживела” je својим гласом представљене нотне записе изабраних мелодијских модела.

У дискусији, на питање о критеријумима избора и класификације појединих музичких појава у одговарајуће моделе, Јелена Јовановић је додатно говорила о жанровима, версификацији, метроритмичкој структури, мелодијским и интонационим моделима. Било је речи и о данашњој ситуацији на терену, на којем има све мање казивача односно извођача традиционалне музике, о значају и будућности истраживања српског певачког наслеђа, уз нескривену наду да ће – усред експанзије савремених популарних жанрова – традиционални напеви ипак преживети, пре свега у извођењу млађих заљубљеника у традицију и ентузијаста, али, дакако, уз посвећеност и  културално-образовну мисију одговарајућих институција.