Јавно предавање
Академик Александар Костић
Језик као самоорганизујући систем

Среда, 15. мај 2024. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У среду, 15. маја 2024. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање академика Александра Костића Језик као самоорганизујући систем. Уваженог госта и све присутне поздравио је – у име чланова и сарадника Огранка – дописни члан САНУ Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, и пренео им изразе захвалности због тога што учешћем у јавним активностима Огранка подржавају настојања његових чланова и сарадника да истрајно шире мисију САНУ – пре свега, промовисањем највиших вредности и идеја науке, културе и уметности, образовања и просвећености, неговањем и охрабривањем слободног критичког мишљења, истраживањем савремености и проучавањем и очувањем традиције. Најављујући предавање академика Александра Костића о језику као самоорганизујућем систему, заснованом на резултатима његових дугогодишњих научних истраживања у области екпериманталне психолингвистике, Вељковић је изложио најзначајније податке из професионалне биографије академика Костића.

Александар Костић (Београд, 1947), психолог, завршио је Класичну гимназију у Београду, 1966. године, дипломирао 1976. године на Одељењу за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, магистрирао 1981. на Универзитету у Конектикату (University of Connecticut, Storrs, CT, USA), а докторирао 1983, такође на Универзитету у Конектикату. Радио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду (Одељење за психологију), где је биран у сва наставна звања, а предавао је и на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, на Филозофском факултету Универзитета у Бања Луци и био гостујући професор на Универзитету у Утрехту (Холандија). На Филозофском факултету у Београду обављао је више значајних функција; између осталог, био је управник Лабораторије за експерименталну психологију (1992–2016) и декан Факултета (2006–2009). Области научноистраживачког рада проф. др Александра Костића су когнитивна психологија, психолингвистика, рачунарска лингвистика. Обjaвио је у домаћим и водећим светским часописима и саопштио на домаћим и међународним конференцијама преко 200 радова. Аутор је или коаутор пет књига, приредио је седам фреквенцијских речника и био уредник једанаест зборника у издању САНУ. Организовао је 12 научно-стручних скупова у САНУ. Одржао је већи број предавања по позиву на водећим светским универзитетима и институтима. Оснивач је или покретач различитих форми научног, образовног и трибинског рада на универзитетима у Србији. Био је главни и одговорни уредник часописа Психологија (2010−2013). За дописног члана САНУ изабран је 2009, а за редовог 2018. године. Академик Александар Костић председник је Стручног савета Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ, члан Савета Галерије науке и технике САНУ, члан Научног већа Географског института „Јован Цвијић” САНУ; председник је Одбора за филозофију и друштвену теорију Одељења друштвених наука САНУ;  члан Одбора САНУ за проучавање Косова и Метохије; члан Одбора САНУ за високо образовање; члан Одбора САНУ за проучавање репресије. Академик Костић покренуо је циклус скупова под заједничким насловом „Стратешки правци развоја Србије у XXI веку”, а наставио организовање циклуса скупова под насловом „Друштвена и политичка мисао у Србији у XIX и XX веку”, који је својевремено покренуо академик Михаило Марковић. Академик Костић је и координатор пројекта Огранка САНУ у Нишу О-32-23 Траума и зацељење: креирање интегративног модела психолошког зацељивања особа са претрпљеном раном траумом (руководилац пројекта: проф. др Татјана Стефановић Станојевић). Добитник је  Награде „Борислав Стевановић” Друштва психолога Србије за књигу која  представља најзначајнији научни допринос развоју психологије у Србији у претходном двогодишњем периоду (2007) и „Награде за животно дело” Друштва психолога Србије (2023).

Своје предавање академик Костић започео је констатацијом да међу лингвистима и психолингвистима постоји слагање да је језик природни систем. Језичке структуре, почевши од фонологије, флективне морфологије до синтаксе, могу делимично да се систематизују и опишу правилима, али оне нису производ конвенције, тј. „договора” о томе како ће њихова структура да изгледа. Структуре ових аспеката језика резултат су решења близу оптимума за скуп когнитивних ограничења. Приметно је, међутим, каже академик Костић, одсуство свести о импликацијама оваквог става. Уколико је језик природни систем, онда је он по дефиницији самоорганизујући систем. Самоорганизација система подразумева да не постоји привилеговани део који управља његовим понашањем  и одређује његову структуру. Структура и понашање природних система је увек post hoc и представља  резултанту дејства различитих параметара. Друга карактеристика природних система је конзервација стабилног стања која је контекстуално условљена.

Један од примера самоорганизације језика као природног система и конзервације његовог стабилног стања су промене вероватноћа флективних облика у српском језику. Испитане су дијахроне промене вероватноћа падежних облика именица у два временска узорка: српскословенском језику (XIII–XVII век) и савременом српском језику. Увидом у дистрибуције вероватноћа падежних облика ова два временска узорка констатоване су упадљиве разлике. Падежни облици који су у српскословенском били изузетно учестали у савременом српском језику имају упадљиво мању учесталост (нпр. датив), и обрнуто, облици који су у српскословенском били нискофреквентни у савременом српском језику су изразито учестали. Овакав налаз је очекиван, али се поставља питање да ли су уочене промене несистематске (случајне) или постоји систематски чинилац који условљава уочене разлике.

Да бисмо одговорили на ово питање, за сваку од поменутих дистрибуција вероватноћа падежних облика именица израчуната је вредност Шенонове једнакости (Shannon’s equitabiliy). Ова вредност је изражена количником добијене ентропије и максималне ентропије система (E_H=H_(x)/H_max), при чему максимална ентропија подразумева једнаку вероватноћу свих елемената система. Вредност Шенонове једнакости се креће у распону од асимптотског приближавања нули до 1 и представља индекс удаљености система од максималне ентропије.

Поређењем добијених вредности Шенонове једнакости за дистрибуције вероватноћа падежних облика у српскословенском и савременом српском језику утврђено је да су разлике минималне  (0,83 за српскословенски и 0,86 за савремени српски језик). Из ових налаза следи – закључује академик Костић – да, упркос драстичним променама вероватноћа појединих падежних облика, тачније, дистрибуција њихових вероватноћа, когнитивни систем конзервира удаљеност падежног система од максималне ентропије. Поменуте вредности Шенонове једнакости могу да се схвате и као индекс стабилности падежног система.

У дискусији је било речи и додатних објашњења о избору мера ентропије, о разлозима за промену вероватноће падежних облика, о могућностима истраживања самоорганизованости дијалеката, као и читавих когнитивних система, о вештачкој интелигенцији и одговарајућој, како текућој тако и предстојећој когнитивној и, штавише, цивилизацијској транзицији.

Презентацију јавног предавања можете погледати овде.