Промоција аудио издања О-15-18
Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе:
Бела вила – Снежана Спасић и група „Naissa”

Главни уредник: академик Светислав Божић, уредници издања: академик Јелена Јовановић и мср Бојана Николић Петричковић
(Београд: Balkan Culture Heritage, Ниш: Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу, 2025)

У оквиру пројекта О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса (координатор пројекта: академик Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић).

Понедељак, 11. мај 2026, 12 сати
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу

У понедељак, 11. маја 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу одржана је промоција аудио издања Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе: Бела вила – Снежана Спасић и група „Naissa” (главни уредник: академик Светислав Божић, уредници издања: академик Јелена Јовановић и мср Бојана Николић Петричковић, Београд: Balkan Culture Heritage, Ниш: Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу, 2025). О овом аудио издању говорили су академик Јелена Јовановић, директор Музиколошког института САНУ, уредник издања и аутор пратеће студије Снежана Спасић и њен албум Бела вила: живи глас и аутентично српско певачко наслеђе, мср Бојана Николић Петричковић, председник Центрa за очување музичке културе и традиције Balkan Culture Heritage, и музичар и композитор Борис Буњац, професор Факултета уметности Универзитета у Нишу.

Академик Влада Вељковић, председник Огранка САНУ у Нишу, поздравиo je, у име чланова и сарадника Огранка, све присутне, и захвалио им што учешћем и присуством јавним активностима Огранка подржавају Огранак у истрајном настојању да у овом делу земље, у јужној и источној Србији, шири мисију САНУ, и то: (1) афирмисањем највиших идеја и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономије критичког мишљења итд.; (2) учешћем у савременим истраживањима значајних феномена у свим сферама природе и друштва и испитивањем одговарајућих научних проблема; (3) изучавањем, тумачењем и очувањем традиције; (4) афирмисањем резултата научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије, и оних стваралаца који су на неки начин везани за ову регију (школовањем, радним ангажманом, тематиком свог рада итд.). Осим ових задатака, у Огранку се јако држи и до уважавања научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним проблемима нашег друштва, као и до одбране слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, универзитета и факултета, позоришта, медија итд.).

Сва ова настојања Огранак наставља и издавањем и промоцијом аудио издања Живи глас и аутентично српско певачко наслеђе: Бела вила – Снежана Спасић и група „Naissa”. Зато је академик Вељковић захвалио академику Светиславу Божићу, главном уреднику издања, а посебно поздравио академика Јелену Јовановић, мср Бојану Николић Петричковић, и професора Бориса Буњца; академик Вељковић поздравио је и проф. др Данијелу Здравић Михаиловић, руководиоца пројекта О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса (координатор пројекта: академик Јелена Јовановић), у оквиру кога је и реализована ова промоција, а посебно књижевника и дугогодишњег уредника Градине и Нишког културног центра  господина Горана Станковића, животног сапутника Снежане Спасић, најзаслужнијег за реализацију идеје о припремању и публиковању овог аудио издања.

У остваривању својих планова и програма рада, истакао је академик Вељковић, Огранак доиста испуњава поменуте задатке, што се може видети већ по чињеници да се у његовим јавним активностима смењују актуалне теме савремене науке и теме из области истраживања и очувања традиције, уз афирмисање стваралаштва и стваралаца из јужне и источне Србије, чиме се широј јавности предочавају наши прилози цивилизацијском корпусу највиших идеја и вредности. Огранак има пројекте из области изучавања, тумачења и очувања традиције (лингвистичке, посебно, дијалектолошке, фолклористичке, етномузиколошке пројекте), а поменути пројект специфичан је по томе што већ у свом називу обједињава музичку традицију југоисточне Србије и димензију савременог стваралаштва у духу традиције, као и рецепцију створених дела. На том трагу, заправо на траси истраживања, тумачења и промовисања културалне традиције југоисточне Србије, Огранак је препознао значај пројекта Бела вила, и укључио се у припрему овог значајног издања, као саиздавач, уз Центар за очување музичке културе и традиције Balkan Culture Heritage. Овај пројект – пројект љубави, поштовања и дужности како према Снежани Спасић, тако и према нашој музичкој традицији, чијем је истраживању и тумачењу Снежана Спасић посветила свој живот, изнели су успешно господин Горан Станковић, академици Јелена Јовановић и Светислав Божић, Бојана Николић Петричковић, а наравно да га не би ни било без музичке групе „Naissa”, заправо Групе Снежана Спасић и „Naissa” (основане 2003), на чијим су концертима и направљени сви снимци које сада имамо на два компакт диска овог издања.

Академик Вељковић захвалио је свим поменутим и непоменутим актерима овог подухвата и њиховим сарадницама и сарадницима, а потом замолио проф. др Данијелу Здравић Михаиловић, руководиоца пројекта, да преузме даље вођење промоције.

Проф. др Данијела Здравић Михаиловић, уз поздраве и изразе задовољства због чињенице да се ова промоција огранизује у оквиру пројекта Музичко наслеђе југоисточне Србије савремено стваралаштво и образовање укуса (О-10-17), којим руководи од 2022. године, подсетила је укратко да су у оквиру пројекта реализоване бројне активности, попут радионица традиционалног певања, јавних предавања, промоција писаних и снимљених издања, а да се сарадници могу похвалити и великим бројем објављених радова насталих током истраживања на Пројекту.

Проф. др Данијели Здравић Михаиловић припала је и част да пренесе речи академика Светислава Божића, главног уредника аудио издања Бела вила:

 

Прелудијум за трен ноћи источне

Већ од Ражња, од Мечке па све до Цариграда окупаног морјима ромејским, живи песма једног давног света, који је сишао са сцене, не да умре, већ да смрћу преживи ноћ тавну и тегобну и врати се у живот. Та песма не живи у књигама и записима, њу није обгрлио ветар пролазности, нити преверни занос царске Сердике у којој Милутин почива. Она се привија уз Нишаву, уз њене обале, да милује душу и глас, рођења оних на чијим уснама ће бродити вековима. Њоме   болни, самотни, не ридају, јер је њихов бол заветна каденца једнога крила српскога појања, траг светлости источне, усидрен у Нишу да буде пристаниште и утеха лађама далеким. Тако су се негде, на коначиштима источним, сусрели Снежана и песма Њена и тако су без пута, у гори, угледали ледени вир зоре и у Белу Вилу оденути, умили ноћ на Галати и пробудили пој у шумама београдским, расутим по бреговима цариградским. А шта је друго Ниш до Цариград на Нишави и шта друго песма његова и над њим, до Снежанин пој у Вилу Белу оденут!!!

Академик Светислав Божић

 

У свом излагању, академик Јелена Јовановић је нагласила да сам пројекат под чијим је окриљем делом остварено ово издање не би могао имати своје заокружење без представљања стваралаштва и раскошног талента вокалне солисткиње Снежане Спасић. Потом је упознала присутне са најважнијим моментима из биографије Снежане Спасић.

Снежана Спасић (24. новембар 1969 – 21. јул 2020), вокал, извођач традиционалне музике, рођена је у Пироту. По оцу, потиче са Старе планине, из породице у којој је од малена слушала легенде о Белој вили Naissi.

Кроз самостално истраживање и певање традиционалних песама са балканских простора, дошла је до свог аутентичног музичког израза, који се разликује од традиционалног схватања народне музике. За себе је говорила да је оно што пева један вид „виртуелне традиционалности”, музике која потиче из дубоког, интуитивног осећања да се традиција не наслеђује већ стварa.

Од 1989. године живи у Нишу, где је студирала на Правном факултету Универзитета у Нишу. После десетогодишњег искуства члана и солисте Академског хора Универзитета у Нишу, самостално започиње истраживање и певање традиционалних песама са балканских простора.

Одржала је више стотина концерата традиционалне музике, музичких наступа и учешћа у музичким програмима, самостално и са групом Naissa, у Србији, региону Балкана и у земљама Европе. Снимала је за национални радио и ТВ програм од 1997. године и има више десетина трајних записа. Бавила се и педагошким радом, у родном Пироту и Нишу, водећи радионице певања и традиционалне културе.

Гостовала је као вокал на CD издањима: Београдско пролеће 95 (ПГП РТС), Химна љубави Димитриса Папапостолуа (Dimitris Papapostolou, Ria classic, Грчка/САД, 1999/2001), Књига пророка Еноха (Хазари, 2000), Капија Истока, капија Запада (ЦЕСИД и Агенција СТРИНГ, 2001), Зона Замфирова (ПГП РТС и Dream Company, 2002), Етно.ком фест (2008). Учествовала у изради музике за дугометражне документарне филмове Бела вила (2001), Још само трен (2006) и документарно-играни филм Битка на Чегру (2006).

Сарађивала је са Сањом Илићем и Балкаником, са Теодоси Спасовим, са Валом Балканском, са Димитрисом Папапостолуом, са групом Хазари, браћом Теофиловић, са Ненадом Милосављевићем и групом Галија, са Влатком Стефановским, Бојаном и Николом Пековић…

Постхумно јој је додељена награда за животно дело на 28. Интернационалним хорским свечаностима 2022. године у Нишу.

Група Снежана Спасић и NAISSA постоји од 2003. године и, осим Снежане, чинили су је професионални музичари из Ниша и региона Понишавља. Оно што је групу издвајало од осталих је идеја о концептуалним, често мултимедијалним концертним наступима, уз учешће глумаца и других уметника. Група је у периоду од 2003. до 2019. одржала велики број солистичких концерата у земљи и иностранству.

(Више информација на: https://belavila.org.rs или www.sr.wikipedia.org/sr-ec/Снежана_Спасић)

Академик Јелена Јовановић говорила је о репертоару Спасићеве и о поклапању географских граница порекла тог репертоара са регионом призренско-тимочких српских говора, а тиме и са специфичним културним поднебљем које је препознатљиво и кроз природу самог музичког материјала о коме је реч. Истакла је чињеницу да је Спасићева, иако је примарно изводила песме које припадају српској традицији, са подједнаком посвећеношћу певала и песме из традиција Македонаца, Бугара и Арбанаса. Јелена Јовановић указала је и на појам живог гласа, синтагме у поднаслову аудио издања и истакла његов значај као кључног у процесу преноса и усвајања традиционалних песама, како у прошлости, тако и данас. У том процесу, централно место заузимају поруке појединих песама кроз њихове садржаје, карактере и етосе, чему је велики значај придавала и сама Снежана Спасић; то се може недвосмислено ишчитати из коментара за поједине песме којима је на својим наступима унапред приближавала публици оно што ће од ње чути. Дискови који су овим издањем угледали светло дана садрже бројне песме различитих карактера, расположења, емоција, а све су донете са зрелошћу и расвешћеним односом према појединим емоционалним стањима у њима, чиме се Снежана Спасић достојно придружује плејади оригиналних, узорних носилаца традиционалне музике и народних уметника Србије.

На крају свог обраћања, академик Јелена Јовановић изложила је и биографију мср Бојане Николић Петричковић и подвукла значај међугенерацијског разумевања у оквиру етномузиколошке струке, кад су у питању чување и промовисање извора и архивских снимака српске традиционалне музике код нас.

Бојана Николић Петричковић је, како каже, на промоцији издања посвећеног уметничком раду Снежане Спасић имала част да говори о њеном значају као извођача традиционалне музике, али и о свом личном искуству сарадње са њом. Посебно је истакла да јој је била велика част што је имала прилику да Снежану Спасић лично упозна, као и да са њом пева у оквиру групе Balkanika, што представља драгоцено професионално и људско искуство.

Осврнула се и на значај репертоара песама на компакт-диску, нагласивши да су на њему песме које је Снежана учила од Светлане Стевић, једне од најзначајнијих личности српске традиционалне вокалне праксе. Истакла је лепоту и важност међугенерацијског преношења знања и традиције – од Светлане Стевић, преко Снежане Спасић, до своје генерације, а потом и млађих генерација певача које данас настављају да негују ово наслеђе. Управо у том континуитету она види једну од највећих вредности очувања традиционалне музике.

Бојана Николић Петричковић је у свом излагању представила и чланове ансамбла који су учествовали у реализацији издања, а посебно је подвукла и значајан педагошки рад Снежане Спасић, кроз који је своје знање и уметнички приступ несебично преносила млађим генерацијама.

Излагање Бојане Николић Петричковић, проткано личним сећањем и дубоким поштовањем према уметничком и људском трагу који је Снежана Спасић оставила у области српске традиционалне музике, било је веома емотивно и дирљиво.

Када год нас додирне музика из неких давних времена, реч традиционално се наметне сама, каже професор Борис Буњац. Али било да је озбиљна (класична) музика у питању или, као на овом скупу, етномузиколошки материјал, заправо треба да одгонетнемо, сматра он, значење три међусобно повезана појма: традиција, аутентичност и контекст. Уз додатна објашњења али и неопходно истраживање времена из кога музика потиче, треба освестити реалне могућности за приказ дела у његовом изворном руху. То је свакако задатак који извођач себи мора дати, јер је то први корак на путу доношења одлука које ће музику довести до слушалаца којима је и намењена.

Ако кренемо од традиције, морамо обухватити периоде који понекада могу трајати и вековима, миленијумима… и, уколико само помислимо на нове генерације које расту уз компјутере и мобилне телефоне, па се притом сетимо нас који ништа од тога нисмо имали у свом детињству, а онда одемо корак даље ка нашим родитељима, који су сведочили настанку телевизијских и радио програма приликом свог одрастања, одједном схватимо да је заправо веома тешко замислити како су се осећали они пре нас. Неминовно се намеће питање како је уопште могуће да неко из садашњег времена, са пуним разумевањем, може изводити музику стару двеста, триста или хиљаду година.

Аутентичност нам задаје још веће, али и мало конкретније проблеме. Ако из уводних речи о традицији прихватимо да смо дотакли емотивно-интелектуално стање у којем се особа могла налазити у различитим историјским тренуцима, сада морамо одгонетнути којим средствима су располагали они који су музику изводили и на основу којих учења су то чинили. Многи подаци које смо о музици сазнавали остају отворени за даљу надградњу, а професор Буњац је у овој прилици само напоменуо да је избор инструмената у музичкој народној традицији наших крајева врло сужен, а занат свирања преношен с колена на колено. Много развијенији делови Европе су тек у седамнаестом веку добили тактну црту и темперовани систем у штимовању инструмената, а како говоримо о развијеним урбаним срединама, наравно да је било потребно и додатно време да се та знања и нова пракса пренесу даље. Само на основу две управо споменуте компоненте долазимо до закључка да је ритам био много другачији него што га сада схватамо, као и интонација песама, која би у односу на модерну темперовану поставку звучала фалш. Ритам песама је служио праћењу текста и то је давало врсту слободе која се данас ретко среће.

Контекст нам коначно доноси олакшање, јер традицију и аутентичност оставља онима који желе да мере и секу, а извођачу даје прилику да пронађе себе у било ком времену. Све песме су направљене од речи које су положене на мелодији и баве се одређеном темом. А у читавом свету има само неколико тема о којима се прича или пева, као и емоција… И ето нашег момента у коме, где год се на кугли земаљској нашли и у ком год времену живели, осетимо заједништво и смисао постојања – осетимо лепоту музике и свих универзалних порука које нам она доноси.

Е, овде долази име Снежане Спасић, која припада малој изабраној групи носилаца неких од најлепших истина које би требало да буду доступне свима, а кроз музику их је вероватно најприродније саопштити. Када емотивност, посвећеност и емпатија, као и жеља за повезивањем, путем гласа који заталаса ваздух, дођу до оних којима су намењени, дешавају се чуда – спајају се осмех и сузе, лепота и мир нас обузимају, енергија са којом можемо брда померити нас испуњава…

Заувек наша Снешка.

 

Након ових излагања, музичар Александар Васов и хорски и соло певач Миодраг Најдановић Мижа, надахнуто и са сетом, говорили су о доласку Снежане Спасић у Ниш, где постаје солиста Академског хора Универзитета у Нишу, о првим сусретима са Снежаном Спасић, почецима и задовољствима сарадње, о пробама и турнејама, емоцијама и атмосфери које је Снежана доносила и преносила својим певањем, својим и данас живим гласом.

На почетку, током промоције, као и на њеном крају, емитовани су одабрани аудио и видео снимци познатих интерпретација Снежане Спасић.