Представљање резултата истраживања
Корелати односа између комплексне трауме и психолошких тешкоћа адолесцентног доба

Доц. др Александра Богдановић
Филозофски факултет  у Нишу – Департман за психологију

(У оквиру пројекта О-32-23 Траума и зацељење: креирање интегративног модела психолошког зацељивања особа са претрпљеном раном траумом, координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Татјана Стефановић Станојевић.)

Четвртак, 23. јануар 2025. године, 13 сати.
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

У четвртак, 23. јануара 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу доц. др Александра Богдановић представила је резултате истраживања Корелати односа између комплексне трауме и психолошких тешкоћа адолесцентног доба. Представљање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-32-23 Траума и зацељење: креирање интегративног модела психолошког зацељивања особа са претрпљеном раном траумом (координатор: академик Александар Костић, руководилац: проф. др Татјана Стефановић Станојевић).

Академик Влада Вељковић, председник Комисије за руквођење радом Огранка САНУ у Нишу, поздравио је, у име чланова и сарадника Огранка, све присутне и захвалио им се што учешћем у јавним активностима Огранка подржавају настојања да се истрајно ширим мисија САНУ: промовисањем највиших вредности и идеја науке, културе и уметности, образовања, просвећености, неговањем и охрабривањем слободног критичког мишљења; афирмисањем најбољих резултата, тј. дела научних и уметничких стваралаца који су на неки начин везани за југоисточну Србију и привржени њеним пречесто потцењиваним вредностима; учешћем у научним истраживањима најзначајнијих проблема савремености, од чијег решавања зависи опстанак и развој друштава; најзад, научним истраживањем, тумачењем и очувањем културалне баштине, тј. традиционалних, идентитетских тековина и вредности и њихових прежитака. Истакао је да ову радну годину Огранак започиње – између осталог – представљањем резултата психолошког истраживања адолесцентских траума, а у оквиру пројекта о трауми, у једном дубоко трауматизованом друштву, и у сложеним друштвеним и, рекло би се, историјским околностима, и изразио наду да ћемо ову годину завршити са мање траума, а са више спокојства и правде. Потом је проф. др Татјана Стефановић Станојевић, руководилац пројекта, представила др Александру Богдановић и истакла значај њених истраживачких резултата за разумевање испитиваних проблема.

Александра Богдановић рођена је у Лесковцу (1988). Основне, мастер и докторске студије психологије завршила је на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. На матичном факултету ангажована је од 2013. године, најпре као сарадник у настави и асистент, а актуелно као доцент на предметима који припадају области психопатологије детињства и младости. Едукант је друге године системске породичне психотерапије, у организацији Асоцијације системских терапеута. Учествовала је на више научних пројеката у земљи и иностранству и објавила неколико научних радова у часописима које реферише светски индекс цитираности научне периодике (Web of Science).

Доценткиња Богдановић је на самом почетку објаснила да се данас сматра општеприхваћеним да је један од наjважниjих фактора ризика за ментално здравље искуство рано доживљене, комплексне трауматизациjе, али да се упркос богатој теориjској и емпириjској евиденциjи ове повезаности данас недовољно зна о природи тог односа и механизмима који у њему учествују. Говорећи о дезорганизацији система афективне везаности, инхибицији капацитета за ментализацију и одбрамбеној употреби дисоцијације, приближила је публици контекст у коме одрастају трауматизована деца, а потом приказала претпостављене моделе путања односа од ране трауме до последичних проблема менталног здравља који укључују ове механизме. Претпостављени модели су, како је истакла, проверавани на узорку адолесцената у привременом породичном смештаjу, а резултати провера показали су да одбрамбена дисоцијација делује посредуjуће, док афективна везаност и ментализација делују као модератори односа.

Интерпретирајући резултате, ауторка је истакла важност дисоцијације, као директног одговора на трауму и снажног бедема одбране селфа у моменту када се траума непосредно дешава, али за чију се употребу дугорочно плаћа висока цена, јер  омета интеграцију и генерише низ озбиљних оштећења у менталном функционисању, доприносећи настајању дубоких промена личности и развоју различитих облика психопатологије. Дезорганизована везаност и инхибиција капацитета за ментализацију дискутовани су као фактори који повећавају вулнерабилност за развоj психопатолошких одговора, а сигурност афективне везаности и добра ментализација као фактори коjи доприносе бољоj адаптациjи, који особу чине резилијентном након трауматског искуства. Изведене су практичне импликације оваквих налаза, уз посебан осврт на то да су они млади људи који из веома неповољних, трауматских животних околности израсли у здраве и прилагођене одрасле људе вероватно имали некога уз кога су се осећали сигурно и безбедно и могли  да промисле и обраде своjу бол.

Излагање је наишло на веома добар пријем публике. У живој дискусији наглашено је да се о феномену дисоцијације недовољно учи на студијама и недовољно говори у научно-стручним круговима, те да је потребно додатно промовисати ову тему. Подвучено је, такође, да добијени резултати делују веома охрабрујуће и подстицајно за стручњаке који се баве менталним здрављем деце и младих у оквиру система социјалне заштите, иако истовремено указују на  огромну обавезу и одговорност за њихов развој.