Јавно предавање
Проф. др Драган Красић
Медицински факултет Универзитета у Нишу
Хируршки аспекти третмана расцепа примарног и секундарног непца, и њихове компликације – тридесетогодишње искуство

Петак, 3. април 2026. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У петак, 3. априла 2026. године, у Огранку САНУ u Нишу одржано је јавно предавање проф. др Драгана Красића, Хируршки аспекти третмана расцепа примарног и секундарног непца, и њихове компликације –  тридесетогодишње искуство.

Академик Влада Вељковић, председник Огранка, поздравио је, у име руководства, чланова и сарадника Огранка САНУ у Нишу, све присутне и захвалио им на учешћу у јавним активностима Огранка и подршци у његовом настојању да шири мисију САНУ у овом делу наше земље. Огранак то чини: (1) афирмисањем највиших идеја и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономије критичког мишљења итд.; (2) учешћем у савременим истраживањима значајних феномена у свим сферама природе и друштва и испитивањем одговарајућих научних проблема; (3) изучавањем, тумачењем и очувањем традиције; (4) афирмисањем резултата научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије. У Огранку се, такође, верује да се та подршка односи и на уважавање научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним проблемима нашег друштва, као и на одбрану слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, универзитета и факултета, позоришта, медија итд.).

Ове задатке Огранак остварује својим научноистраживачким пројектима из скоро свих научних области, а резултати рада на тим пројектима, као и резултати рада чланова САНУ и других научних и уметничких стваралаца настали изван пројеката Огранка, представљају се јавности у различитим формама, као што су јавна предавања, округли столови, изложбе, концерти, радионице, најзад, издавањем монографија, зборника радова, промоцијама итд. Дијапазон проблема и тема који се у Огранку истражују, а резултати тих истраживања популаришу, доиста је широк. О томе сведочи и чињеница да је Огранак недавно имао промоцију једног аудио издања из области музичке традиције јужне Србије, и јавно предавање о проблемима словенске митологије, а пре тога јавно предавање проф. др Јулије Радојичић на тему Расцепи усне и непца: дијагностика и терапија применом оригиналне и јединствене методе РБЈ стимулатором. Након тог предавања, у размишљању о овом важном проблему, у Огранку се дошло до идеје да расправу о прехируршкој ортодонтској терапији треба наставити темом о хируршко-ортодонтском третману расцепа усне и непца, па је, стицајем повољних околности, организовано јавно предавање проф. др Драгана Красића Хируршки аспекти третмана расцепа примарног и секундарног непца, и њихове компликације –  тридесетогодишње искуство.

Посебно поздрављајући професора Красића, академик Вељковић представио је присутнима његову професионалну биографију.

Драган Красић рођен је 10. децембра 1961. године у Лесковцу, где је завршио основну школу и Гимназију. Живи у Нишу. Ожењен је, и отац двоје деце. Медицински факултет Универзитета у Нишу завршио је 1986. године, у законски предвиђеном року, као студент генерације. У току студија добио је Повељу Универзитета у Нишу за најбољи просек у школској 1984/85. академској години. Магистарски рад из области максилофацијалне хирургије одбранио је 1993. године, као и специјалистички испит из максилофацијалне хирургије, у Београду, исте године. Докторску дисертацију из области максилофацијалне хирургије одбранио је на Медицинском факултету у Нишу 1997. године.

У звање асистента приправника на предмету Максилофацијална хирургија Медицинског факултета у Нишу изабран је 1988. године, а у звање доцента 2000. године. Након тога, изабран је за шефа предмета Максилофацијална хирургија. Тренутно је у звању редовног професора на предмету Максилофацијална хирурургија.

Професор Красић био је члан експертског тима Министарства здравља Владе  Републике Србије за област стоматологије. Био је председник Удружења максилофацијалних хирурга Србије и Црне Горе, а потом Србије, у периду од 2004. до 2008. године, као и члан Европске асоцијације и Интернационалне асоцијације за краниофацијалну хирургију.

Професор Красић је обављао функцију директора Kлинике за стоматологију, од 2002. до 2013. године, а у току његовог мандата реновирана је опрема на Kлиници и изграђен нови објекат за потребе Максилофацијалне хирургије, површине 1600 м².

Аутор је и коаутор у преко 200 радова, који су саопштени на домаћим и међународним конгресима, а велики број објављен у домаћим и међународним часописима.  Уредник је у три уџбеника из максилофацијалне хирургије, а коаутор у још два уџбеника националног значаја и једног међународног уџбеника. Учествовао је на више националних пројеката и два међународна пројекта. Ментор је више магистарских теза и докторских дисертација из области максилофацијалне хирургије, члан више комисија за одбрану магистарских теза и доктората. Проф. др Kрасић је ментор за специјалистичке последипломске студије.

Одржао је више предавања по позиву на конгресима у земљи и иностранству, као и велики број едукација у земљи и иностранству. Од 2017. године гостујући је професор на Медицинском факултету у Штипу, Универзитета „Гоце Делчев”, где је укључен у извођењe свих видова наставе.

Проф. др Драган Красић најпре је захвалио Огранку на позиву и организовању предавања, па се присетио својих студентских дана на Медицинском факултету у Нишу и тадашњег уобичајеног слања пацијената са расцепом непца у друге медицинске центре. Потом је описао како се његов студентски сан о лечењу ових пацијената и у Нишу остваривао и како су у области максилофацијалне хирургије до данас овде постигнути веома запажени резултати.

Полазећи од констатације да здравствени проблеми ове врсте – и не само ове –  почињу још у ембрионалном развоју, те да је стога ембриолошки аспект правовремене дијагностике од изузетног значаја, професор Красић је говорио о патогенези усне дупље, номенклатури расцепа примарног и секундарног непца, „епидемиологији” односно  инциденци расцепа (један случај на 500-700 новорођенчади у Нишу годишње), о циљевима и хронологији лечења, потом о детаљима хируршког лечења примарног и секундарног непца, о болесницима и методама, компликацијама,  искуствима у раду, све до формирања Конзилијума за деформитете главе и врата и великих очекивања од 3Д принтинга у овој хируршкој области.

Ембрионални развој комплетног лица представља комплексан процес фузије пет наставака, и то по два парна за горњу и доњу вилицу и један медијални назални наставак. Поремеђаји у развоју и спајању ових наставака резултирају расцепима који могу бити различитих типова, а најчешђа експресија је – расцеп усне или непца. Расцепи могу бити једнострани или билатерални, парцијални или комплетни, изоловани или комбиновани. Њихова почетна појава може бити монструозна. Пошто су то деформитети који се могу видети, осетити, па чак и чути преко говора, они производе озбиљан психофизички и социјални проблем онима који их имају. Лечење мора да буде реализовано интердисциплинарно, са тимом који засебно третира децу са орофацијалним расцепима и који се бави решавањем проблема развоја, изгледа, говора, слуха, жвакања и гутања.

Генерално прихвађени принцип различитих центара за третман расцепа усне и непца је да се оперативна корекција усне (cheilorraphia) изведе између 3. и 6. месеца старости и кад су исуњени сви медицински предуслови. Расцеп меког непца може се оперативно решавати од 12. месеца, а комплетан расцеп палатума се треба оперативно затварати између 18. и 24. месеца старости детета. Најчешћа дискрепанца код пацијената са оперисаним расцепом усне и непца може бити манифестна у развоју горње вилице, са класичним скелеталним виличним деформитетом са малоклузијом класе III, који представља псеудопрогнатизам мандибуле узрокован пре свега ретрузијом максиле.  Недостатак или прекобројност зуба у пределу алвеоларног расцепа може допринети малоклузији.

Цефалометријске анализе су „алат” за приказивање комплексности људског краниофацијалног скелета у виду геометријске шеме, која ће омогућити хирургу и ортодонту одређивање идеалног потенцијалног положаја коштаних делова, као и међусобне односе костију поређењем са нормативима. Данас хируршко-ортодонтски менаџмент постаје све поузданији коришћењем 3D радиолошког CT скенера и софтвера који омогућава хирургу да симулира планирану операцију само 3D покретима дентално-коштаних елемената.

Основни циљ предавања био је приказ искустава и протокола које је проф. Красић користио у третману деформитета главе и врата, са освртом на максиларне хипоплазије код пацијената након третмана расцепа примарног и секундарног непца. Наиме, у периоду од 2010. до 2023. године на Клиници за стоматологију и максилофацијалну хирургију Ниш третирана су 34 болесника с максиларном хипоплазијом након пластике примарног и секундарног палатума. Свака три месеца након хируршког лечења болесници су са адекватном RTG дијагностиком и са индивидуалним гипсаним моделима вилица у оклузији приказивани Конзилијуму. По завршетку ортодонтског третмана и раста костију лица и вилица, приказивани су Конзилијуму за урођене и стечене деформитете ради хируршког лечења. Код свих болесника је инцизална степеница била 8 mm или мање. Третирани су традиционалном ортогнатском хирургијом – Le Fort I остеотомијoм и антепозицијoм горње вилице. У болесника је рађена и билатерална сагитална остеотомија (BSSO) доње вилице, када је то уз помоћ телерендген анализа индиковано. Тиме је добијана адекватна оклузија.

Le Fort I остеотомија и BSSO су, уз добру ортодонцију, са интраоперативном ригидном фиксацијом, неопходни за адекватан функционални и естетски резултат оваквих деформитета.

Закључујући излагање, професор Красић подвукао је да је циљ описаних интервенција стимулисање организма да ради оно за шта је направљен, и да су интердисциплинарни приступ и тимски рад императив ове гране хирургије.

У дискусији су веома похваљени како резултати рада професора Красића, тако и његово представљање тих резултата у предавању. А било је речи и о неопходности реформисања медицинске едукације управо у смислу неопходног прожимања различитих медицинских грана не само у терапијској пракси, већ и у настави; о етиолошкој вези између антиепилептика и настанка расцепа; о односу персонализованих приступа и протокола у лечењу, као и о могућностима учешћа специјализованих робота у максилофацијалној хирургији, те о плановима у погледу увођења и примене 3Д принтинга у овој области, и то у пожељном садејству Медицинског факултета у Нишу, Машинског факултета у Нишу и Огранка САНУ у Нишу.