Јавна предавања новоизабраних редовних и дописних чланова САНУ у Огранку САНУ у Нишу

Академик Љубинко Раденковић
Словенска митологија између чињеница и домишљања

Петак, 27. март 2026. године
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У петак, 27. марта 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање академика Љубинка Раденковића Словенска митологија између чињеница и домишљања.

Академик Влада Вељковић, председник Огранка, поздравио је, у име руководства, чланова и сарадника Огранка САНУ у Нишу, све присутне, а посебно академика Раденковића, и захвалио свима на учешћу у јавним активностима Огранка и подршци у настојањима Огранка да шири мисију САНУ. Огранак то чини (1) афирмисањем највиших идеја и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономије критичког мишљења итд.; (2) учешћем у савременим истраживањима значајних феномена у свим сферама природе и друштва и испитивањем одговарајућих научних проблема; (3) изучавањем, тумачењем и очувањем традиције; (4) афирмисањем резултата научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије. У Огранку влада уверење, истакао је академик Вељковић, да се та подршка односи и на уважавање научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним проблемима нашег друштва, као и на одбрану слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, универзитета и факултета, позоришта, медија итд.). Када је реч о задатку изучавања, тумачења и очувања традиције, националне културе и уметности, Огранак га извршава реализацијом научоистраживачких пројеката, научних скупова и организовањем различитих форми јавних активности, као што су јавна предавања, округли столови, изложбе, концерти, радионице, најзад, издавањем монографија, зборника радова, промоцијама итд. Неретко се дешава да се задатак изучавања, тумачења и очувања традиције преплиће са задатком афирмисања резултата рада научних и уметничких стваралаца везаних на неки начин за југоисточну Србију. За такве сврхе Огранак, као што је речено, има научноистраживачке пројекте, а међу тридесетак пројеката има и оних који се непосредно баве традицијом и њеним настављачима – из области лингвистике, посебно из дијалектологије, из фолклористике, музикологије и етномузикологије… Пре пар дана Огранак се бавио живом музичком традицијом, јер је промовисана монографија, са пратећим диском, Народна музика Врања (Београд: Музиколошки институт САНУ, 2021; уредник Марија Думнић Вилотијевић), а сада је уприличено јавно предавање о контроверзној проблематици словенске митологије, где, наравно, спада и део српске старине. Предавање се организује у оквиру серије која је отворена након последњих избора у САНУ, под називом „Јавна предавања новоизабраних редовних и дописних чланова САНУ у Огранку САНУ у Нишу”, са намером да се широј јавности представи део научних и уметничких резултата новоизабраних. Академик Љубинко Раденковић, као предавач, данас је гост Огранка, премда он у Огранку не може бити гост, јер је члан Огранка, био је члан Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, координатор је два пројекта Огранка, уредник неколико издања Огранка итд., а и пореклом је из југоисточне Србије. Иако, дакле, ни он ни његов рад у овој средини нису непознати, наша је обавеза, а и задовољство, како се изразио академик Вељковић, да представимо академика Раденковића, износећи најважније податке из његове богате професионалне биографије.

Љубинко Раденковић, филолог, етнолингвиста, фолклориста, студирао је српскохрватски језик и југословенске књижевности на Филолошком факултету у Београду, где је и дипломирао 1974. На истом факултету је завршио и постдипломске студије и одбранио магистарски рад. Студирао је и етнологију на Филозофском факултету у Београду, где је и одбранио докторску дисертацију (1990).

За дописног члана САНУ изабран је 2018. а за редовног, 2024. године.

У почетку своје радне каријере Љ. Раденковић је био асистент за лингвистику у Институту за педагошка истраживања у Београду. Две школске године био је наставник Московског државног универзитета (МГУ), на Међуфакултетској катедри словенских језика. У Балканолошком институту САНУ запослен је на научним пројектима од 1985. до 2018. године, када је пензионисан. У периоду 2001–2005. обављао је и функцију директора Балканолошког института САНУ.

Паралелно с научно-истраживачким радом био је и наставник на универзитетима: ванредни професор Народне књижевности Филозофског факултета у Нишу, редовни професор за Народну културу Срба на Филозофском факултету у Новом Саду и професор на Докторским академским студијама на Филолошком факултету у Београду.

Од 1976. до 2025. године Раденковић је рефератима и саопштењима учествовао на преко 100 научних скупова, од тога 41 скуп у научним институцијама или универзитетима 11 европских држава.

Осим предавања на свим државним универзитетима Србије, по позиву, као гост- професор одржао је предавања на 11 универзитета у европским зељама. Био је председник Комисије за фолклористику при Међународном комитету слависта у два мандата (2003–2013).

До сада је у разним научним и стручним публикацијама Раденковићу објављено преко 400 радова, од тога, 6 књига и 10 приређених дела. Осим тога, објављено му је и 20 превода научних чланака и студија с руског језика. Од објављених научних радова 65 су на страним језицима у иностраним научним публикацијама. Према Google Scholar, радови су му цитирани преко 900 пута. А радови објављени у Русији, према њиховом националном цитатном индексу РИНЦ – преко 400 пута.

Академик Љубинко Раденковић најпре је дао неку врсу историјског оквира за расправу о проблему словенске митологије, и предавање започео констатацијом да у схватању митологије постоје два приступа. Један подразумева изучавање митова и актера тих митова (најчешће су то богови), а други – митолошког погледа на свет, који се манифестује у обредном понашању, веровањима и предањима. Словени немају записане митове, као што их имају антички народи, али имају разуђен митолошки поглед на свет.

Као што је познато, словенски народи су део велике породице индоевропских народа. Преовлађује мишљење да су Праиндоевропљани, пре миграције, насељавали простор изнад Понта и Каспијског језера. Имали су родовско, патријархално уређење, велике породице с много деце и развијен култ покојника. Сходно социјалној структури, и њихов врховни бог добио је ознаку „бог-отац”. Постоји претпоставка да из тог периода потиче мит о сукобу бога Громовника са змијоликим противником, који се у словенској митологији одразио као сукоб бога Перуна са Велесом (Волосом), богом стоке, богатства и оностраног света. Тај  мит се реконструише на основу фолклорних наратива.

Оскудни писани и археолошки подаци о раној словенској култури веома отежавају реконструкцију њихове претхришћанске религије. За последњих двеста година објављени су сви релевантни извори о том питању, као и њихова тумачења у виду више значајних монографија. Још у XIX веку објављена је колекција староруских летописа значајних и за сазнања о древним руским боговима. Почетком XX века, Николај Гаљковски је у два тома сабрао и објавио средњевековне списе, најчешће су то поучне беседе хришћанских проповедника против паганства, где се помињу и имена староруских богова. Године 1931. објављена је збирка писаних извора на латинском и грчком језику о словенској митологији, коју је приредио Карл Мајер. Група руских аутора сабрала је и објавила у два тома све значајније изворе о раној историји словенских народа, писане на грчком, латинском и арапском језику, у оригиналу и преводу на руски, са обиљем коментара. Друго допуњено издање изашло је у Москви 1994–1995. године. Византијски извори, значајни за историју југословенских народа, објављени су у Београду, 1995. На пољском, у новије време и на руском језику, објављене су хронике данских и немачких хришћанских мисионара XII века, који су учествовали у рушењу паганских храмова Балтичких и Полапских Словена. Такође су објављене и пољске хронике XV–XVI века, писане на латинском језику.

Пошто ниједан од извора не описује религијски култ с позиција његових носилаца и не даје његову потпуну слику, онда и тумачења истраживача често остају на нивоу претпоставки. Осим тога, о митологији и религији словенских народа у средњовековним писаним изворима постоје подаци само за Источне Словене (Стара Русија) и за Балтичке Словене, док за Јужне, осим кратке и недовољне информације Прокопија Кесаријског, таквих података нема. Опет, они извори који постоје, потичу од хришћанских проповедника, који су паганску религију сматрали заблудом дивљака, па се нису трудили ни да је детаљно и тачно опишу, већ да је што пре искорене. При томе, западни хроничари, Немци и Данци, који су као свештеници учествовали у насилном покрштавању Балтичких Словена, нису довољно знали њихов језик, па су и називе словенских богова у својим хроникама на латинском језику непрецизно преносили, што је отворило пут да се они у литератури различито именују. Најбољи пример је назив бога прибалтичких Словена Свентовита (Световита), који се у некритичкој литератури назива Световид, па се онда из тог назива изводе погрешна тумачења.

Питање познавања словенског пантеона усложнили су пољски хроничари XV–XVI века, који су неке реликте паганства у свом времену тумачили као веровање у старе богове, а најчешће је била реч о недовољно разумљивим рефренима обредних народних песама. Податке о боговима из њихових хроника преузео је Мавро Орбин у свом делу Краљевство Словена, као и руски летописци XVII века, а од њих и некритичка историографија XVIII века. Такође, евидентним погрешкама, или у читању летописа, или у њиховом превођењу на други језик, створени су непостојећи богови.

Застој у сагледавању и тумачењу словенске митологије настао између два светска рата прекинуо је лингвиста Роман Јакобсон компаративном анализом појединих теонима на индоевропском нивоу. Битан допринос у том правцу дали су руски лингвисти Вјачеслав Иванов и Владимир Топоров. Проналаском и објављивањем рукописа Виља Јоханеса Мансике, финског слависте, о старој словенској религији, на руском језику (објављен на немачком 1922, на руском 2005), подстакнуто је интересовање за ову област културе. Николај Михајлов, професор Универзитета у Удинама (Италија), сачинио је преглед свих значајнијих истраживача словенске митологије са коментарима (дат осврт на 26 истраживача). Књига је објављена на словеначком и руском језику 2017. Истраживања пољског слависте Александра Брикнера и Виља Мансике показала су неопходност критичког односа према средњовековним и каснијим изворима за изучавање словенске митологије. Сва дела која не поштују такав приступ остала су на нивоу науке XVIII века. Преиспитују се и широко прихваћени археолошки налази. Један од најпознатијих је тзв. Збручки идол, камена фигура нађена у Галицији, у реци Збруч, за коју се, фигуру, сматрало да потиче из X века и да представља бога Световита (фигура се чува у музеју у Кракову, а разне копије у другим музејима). И раније је исказивана сумња у аутентичност овог споменика, јер су сви познати словенски кумири били од дрвета. Новија истраживања указују да је овде реч о мистификацији насталој у XIX веку.

Оно чега нема у писаним изворима о словенским боговима створили су хроничари XV–XVII века, а прихватили несолидни историчари словенске митологије XVIII века, па и касније. Тако је настала читава галерија богова и богиња, као и више фалсификованих или мистификованих дела у којима они налазе своје место. Постоје бар три пута стварања ових мистификација: 1) погрешно прочитани извори или пропусти у њиховом превођењу на друге језике (тако су створени непостојећи староруски богови Услад и богиња Зимцерла); 2) прихватање појединих припева из обредних народних песама, као и назива обредних фигура, за богове (тако су настали непостојећи богови Лада, Леља, Весна, Моржана, Коледо, Купало); 3) намерне мистификације и лажирања: Веда Словена (С. Верковић), Велесова књига (Ј. Мирољубив), Народне песме с Косова (М. С. Милојевић) и др. Јасно је да се сва дела, па и она објављена на српском језику, која су писана на основу ових и других мистификација, не могу сматрати научним.