Промоција зборника
Роми Србије према попису 2022. године: стање и перспектива 

Уредници: академик Тибор Варади, проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић, проф. др Драган Тодоровић

Београд: САНУ, 2025.

Петак, 27. фебруар 2026. године, 12 сати
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

У петак, 27. фебруара 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу приређена је промоција  зборника радова Роми Србије према попису 2022. године: стање и перспектива (Београд, САНУ, 2025), који садржи радове са истоимене научне конференције, одржане у САНУ, 13. и 14. јуна 2024. године, у организацији САНУ и Одбора за проучавање живота и обичаја Рома. Зборник су приредили: академик Тибор Варади, проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић и проф. др Драган Тодоровић. Сви говорници на промоцији били су учесници Конференције и објавили су своја саопштења у Зборнику.

Академик Влада Вељковић, председник Огранка, поздравио је све присутне, а посебно промотере Зборника: дописног члана САНУ Мирјану Рашевић, заменика секретара Одељења друштвених наука САНУ и члана Одбора за проучавање становништва, проф. др Драгољуба Б. Ђорђевића, проф. др Драгана Тодоровића и инжњера Османа Балића, директора YUROM Centra (чланове Одбора за проучавање живота и обичаја Рома). Академик Вељковић, у име руководства, чланова и сарадника Огранка, захвалио је свима на учешћу у јавним активностима Огранка и подршци у настојању да Огранак шири мисију САНУ – (1) афирмисањем највиших идеја и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономије критичког мишљења итд.; (2) учешћем у савременим истраживањима акутних проблема у свим научним областима; (3) изучавањем, тумачењем и очувањем традиције; (4) афирмисањем резултата научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије. Подвукао је уверење да се та подршка односи и на уважавање научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним проблемима нашег друштва, као и на одбрану слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, универзитета и факултета, позоришта, медија итд.). Што се тиче учешћа у истраживањима савремених проблема србијанског друштва, Огранак се од свог оснивања (и то на трагу пројеката некадашњег Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу) бави проблемима главног ресурса, и базе, нашег друштва – проблемима становништва, и то у оквиру пројекта О-09-17 Становништво југоисточне Србије: демографска репродукција и социо-културна динамика, координатор пројекта: дописни члан САНУ Мирјана Рашевић, а до прошле године: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. емеритус Љубиша Митровић, дугогодишњи сарадника Огранка). Додатни мотив за укључивање у ова истраживања јесу и убрзани процеси депопулације Србије и старења становништва, што је посебно изражено у југоисточној Србији. Академик Вељковић закључио је своју поздравну реч констатацијом да Република Србија јесте земља већинске нације, али истовремено и земља свих својих грађана, који припадају различитим нацијама, и представљају бројније или мање бројне националне мањине, без којих Србију није могуће ни замислити. Међу тим мањинама посебно место заузимају Роми – једна велика и разнолика заједница особене културе и историје, али изразито лошег економског и друштвеног статуса уопште. Истраживања друштвеног положаја Рома у нашој земљи доиста не мањкају, посебно у овом делу наше земље, чему су значајан допринос дали и професори Ђорђевић и Тодоровић, као и господин Балић. Али, очито је да истраживања нису довољна и за стварно побољшање друштвеног положаја Рома. А за разматрање тог положаја, истакао је академик Вељковић, у погледу фертилитета Ромкиња, школовања Рома, здравствене заштите, услова становања, запошљавања и прихода, језика и културе, религије, дакле, за преиспитивање гласовите политика инклузије Рома у Србији и пројеката одрживог развоја популације Рома у Србији – за све то потребно је, бар за почетак, знати колико заиста има Рома у Србији и у појединим њеним регијама, градовима итд.

Дописни члан САНУ Мирјана Рашевић најпре се осврнула на структуру Зборника, а излагање надаље организовала око чињенице озбиљног раскорака између регистрованог броја Рома у резултатима Пописа из 2022. године и очекиваног броја, што је већ стална тема наше демографске науке и популационе политике. Имајући у виду сумње у валидност пописних података који се тичу популације Рома, понудила је објашњење да је остварени обухват ромске популације на последњем попису резултат два чиниоца: 1. улоге и начина рада централне пописне комисије (уз неповерење у искреност понашања пописивача и непотпун обухват ромске популације на терену) и 2. низа друштвено-историјских фактора (етничке мимикрије као резултата негативног историјског искуства ромског народа, „антициганизма”, дискриминације и др.). Она истиче да су пописи становништва важни зато што се њима утврђују број, структура и положај припадника једне заједнице и зато што се на тај начин пројектују реална јавна средства за функционисање дате националне заједнице, али да, нажалост, кад су Роми у питању, ова шанса није искоришћена. Мирјана Рашевић налази да Роми имају две претпоставке за одрживи развој: (1) висок ниво фертилитета (2,78 промила наспрам 1,63 у већинској популацији) и (2) младу старосну структуру (просечну старост 30,6 година наспрам 44,6 у већинској популацији). Србија јесте посвећена остваривању циљева Агенде за одрживи развој до 2030. године, и та посвећеност мери се повећањем броја разврстаних индикатора за праћење напретка у њеној реализацији у ромској популацији. Међутим, праћење напретка у остваривању тих циљева указује да резултати нису охрабрујући, те Роми остају високо рањива и изразито маргинализована заједница. О томе речито говори чињеница да чак 17% ромске деце у ромским насељима до пете године старости показује знакове умереног или тешког заостајања у телесном развоју, односно одступа за више од две стандардне девијације од медијане према стандардима Светске здравствене организације. На крају, Мирјана Рашевић је изразила и сумњу у могућности за остваривање појединих циљева зацртаних Стратегијом за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Србији за период 2022–2030. године, као што су: 1. легализовање ромских насеља (планирана је легализација свих или најмање 70% ромских насеља), 2. потпуни обухват основношколским образовањем ромске деце (тренутно их је тек 64% укључено у образовни систем), 3. појачано учешће припадника ромске популације у јединицама локалне самоуправе (тренутно их је тек 0,1%) итд.

Проф. др Драган Тодоровић је, пошавши од очекиваног и изнова потврђеног раскорака између пописаног и претпостављеног стварног броја Рома у Србији, те од индикативне чињенице умањења броја пописаних Рома од претпоследњег (2011) до последњег пописа у Србији 2022), изложио претпоставке о разлозима за страх Рома од етничког профилисања, односно за општепознату „етничку мимикрију” Рома (вишевековно немилосрдно угњетавање, страдалништво током Другог светског рата и у свим каснијим етничким чишћењима на простору Балкана, тегобно живљење у позицији „равноправних грађана другог реда”, широко распрострањене предрасуде и стереотипи, страх принудних расељавања, асимилацијски притисци, неједнакост у политичкој моћи, антиромска реторика итд.). Професор Тодоровић је известио да су у Зборнику понуђене анализе домаћих стручњака о ромском изјашњавању на последњем попису становништва у Србији 2022. године, допуњене сетом прилога о резултатима актуелних пописа у Словенији, Хрватској, Црној Гори и Македонији. Реферати су подељени у четири поглавља – „Пописни подаци и одрживост Рома у Србији”, „Могући разлози неслагања стварног и пописаног броја Рома у Србији“, „Пописни подаци о Ромима у Војводини и на југу Србије” и „Пописни подаци о Ромима у бившим југословенским републикама”. Аутори радова исцрпно пишу: о употреби јавних средстава у финансирању политика инклузије Рома у Србији, одрживом развоју популације Рома у Србији, старосном моделу фертилитета Ромкиња у Србији, промени услова становања Рома, о разлозима и узроцима за неслагање стварног броја Рома и резултата исказаних на попису, о популационој динамици Рома у светлу непостојаног националног идентитета, те о Ромима на етнодемографској карти Нишавског округа и о другим важним темама. Драган Тодоровић потом је анализирао главне тезе и налазе појединих радова из Зборника, и излагање завршио освртом на многоструки значај и потенцијалне добробити утврђивања тачног броја Рома у становништву Србије, као што су: бољи одговори на постојеће проблеме у областима здравља, образовања, становања и запошљавања Рома, боља видљивост у јавној администрацији, државној управи и друштвеном животу уопште, побољшавање статуса ромског језика и културе, статуса координатора за ромска питања, педагошких асистената и здравствених медијатора, јачање поверења ромске заједнице у владине институције. Сва је прилика да  би повећање видљивости ромске популације у Србији подстакло општи прогрес ромске заједнице и учинило доступнијим расположиве државне ресурсе и инвестиције ради одрживог развоја ове у просеку најмлађе, најбрже растуће, али и даље најрањивије етничке заједнице у земљи.

Инжењер Осман Балић, дугогодишњи ромски активиста и директор YUROM Centra, говорио је о разлозима и узроцима неслагања стварног броја Рома и резултата исказаних на пописима становништва Србије у последњих 90 година, са циљем анализирања узрока у самој ромској популацији, у систему пописа и у друштвеном контексту мимикрије, а ради помоћи у припремању и бољој организацији будућих пописа, те ради остваривања добробити од тачних података о популацији Рома при конципирању различитих стратегија и политика инклузије Рома и одрживог развоја ове заједнице. У критичком али и самокритичком тону, Осман Балић изнео је податке о историји етничке мимикрије Рома, страдањима Рома, неуважавању њиховог учешћа у борбама за Србију, говору мржње, социјалној дистанци, дискриминацији и оправданом страху Рома од насиља, уз истицање позитивних резултата некадашње Смотре културних достигнућа Рома (1971–1981), као и кампања YUROM и Лиге за декаду Рома (2001–2011); систематизовао је узроке непоузданих пописних резултата ромске популације на техничко-организационе, друштвено-социјалне и политичке, и као последице навео: сумње у валидност података, происходећу несигурност код Рома, сумње у слободу изражавања и очекивану „етничку мимикрију”. Осман Балић је изложио и своје мишљење о својеврсном „духу самопорицања” код Рома, који происходи из страха због стигматизације, скривања идентитета и „самомржње”. На крају, предложио је, између осталог: повећање броја Рома у Заводу за статистику, побољшавање пописног упитника, обуку пописивача Рома, бољу организацију пописа и укључивање ромских невладиних организација у кампању и у реализацију пописа.

Проф. Драгољуб Б. Ђорђевић образлагао је своју тезу да део одговорности у актуелним расправама о укупном броју Рома у Србији лежи и на самим Ромима, због паушалних процена стварног броја Рома изречених од стране њихових лидера, што је, по њему, израз својеврсног национализма, макар то био и „реактивни национализам” србијанских Рома. Према његовом мишљењу, узроке етничкој мимикрији треба тражити у следећим чиниоцима: 1. неучествовање већег броја Рома пописивача, 2. неспровођење политички исправне кампање у ромским махалама од стране ромских политичара, ромске интелигенције и Националног савета ромске националне мањине у Србији (и ослањање само на деловање појединих активиста путем друштвених мрежа), 3. страх Рома од пописивања (сазрели су услови за разбијање ромског страха од пописивања сваке врсте и политичког испољавања сопственог става), 4. некоришћење „контролне анкете” о броју Рома у појединим насељима, 5. актуелно растакање јединственог ромског корпуса (формирањем нових националних мањина, попут Ашкалија, Египћана, Ђорговаца… и њиховим признавањем од стране званичних власти у Србији), али и расељавање Рома са Косова и Метохије, 6. етничка мимикрија („Тек када се Роми, својим напором, државном подршком, залагањем преовладајућег народа и свог друштва, приближе и, зашто да не, изједначе с већином у материјалној сфери, правно-политичком пољу и области културе – што је процес дугог трајања – престаће да буду ‘народ понорница’ и ‘етнос пребега’, нагло ће се умањити потреба за етничком мимикријом. Роми ће бити оно што јесу: Роми!”). Може се претпоставити да би расправа поводом тезе професора Ђорђевића о расподели одговорности за етничку мимикрију Рома свакако била од користи.

Промоција је завршена захвалношћу свим учесницима и присутнима како на професионалном труду тако и на охрабрујућем грађанском разумевању у настојањима да се проблеми инклузије Рома и одрживог развоја ове заједнице расветле – ради њиховог даљег решавања и отварања бољих или бар обећавајућих друштвених и личних перспектива садашњим и долазећим генерацијама Рома у наступајућим, не тако светлим, глобалним и регионалним приликама.