Промоција зборника
Језик мржње у интерперсоналном и јавном говору

Главни уредник: академик Љубинко Раденковић
Уредници: проф. др Софија Милорадовић, проф. др Марина Јањић
(Ниш: Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу
Београд: Институт за српски језик САНУ, 2025)

У оквиру пројекта О-25-20 Говорни и стандардни језик јавне комуникације у Нишу (координатор пројекта: академик Љубинко Раденковић, руководилац пројекта: проф. др Марина Јањић).

Говоре: академик Љубинко Раденковић, проф. др Софија Милорадовић, проф. др Марина Јањић.

Петак, 19. јун 2026. године.
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

У петак, 19. јуна 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу промовисан је зборник радова Језик мржње у интерперсоналном и јавном говору (Ниш: Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2025). Главни уредник зборника је академик Љубинко Раденковић, а уредници проф. др Софија Милорадовић и проф. др Марина Јањић. Зборник је настао у оквиру пројекта Огранка О-25-20 Говорни и стандардни језик јавне комуникације у Нишу (координатор пројекта: академик Љубинко Раденковић, руководилац пројекта: проф. др Марина Јањић).

Промоцију зборника отворио је академик Љубинко Раденковић, који је, поздравивши присутне, у уводном излагању објаснио да радови у зборнику представљају допуњене реферате саопштене на истоименом научном скупу у Огранку САНУ у Нишу, одржаном октобра 2023. године, и додао да аутори ових радова долазе из више научних установа у Србији (Одељење језика и књижевности САНУ, Институт за српски језик САНУ, Балканолошки институт САНУ, Филолошки факултет у Београду, Филозофски факултет у Нишу, Учитељски факултет у Београду), да је један аутор из Украјине, два из Македоније и један из Републике Српске.

Намера овог скупа, како је нагласио академик Раденковић, била је да се сагледају главни елементи на којима је изграђен емотивни језик за исказивање и подстицање мржње и начини његовог остваривања у говору људи, тзв. „говору мржње”. Обухваћена су два аспекта таквог говора – један се превасходно односи на исказивање срџбе и беса  између две особе (најчешћи стереотипни облици су псовка, претња, увреда и клетва), а други се односи превасходно на претње етничким групама и народима (без видљиве промене емотивног стања оних који у томе учествују). Етнички и национално засноване претње илустроване су примерима националистички интонираних графита који се могу видети, негде мање а негде више, и у земљама бивше Југославије. Академик Раденковић је подсетио присутне да говор мржње није нова појава у друштву. У Душановом законику, увреда или псовка називају се зла, безчестна, непоштена речь (XIV век). Један члан Законика предвиђа да за изговорену увреду и ружну реч властелин мора да плати 100 перпера, а себар 20 перпера „и да буде бијен”.

Академик Раденковић известио је да су радови у зборнику груписани у две целине. У једној се разматрају питања мржње у језику и култури, а у другој како се мржња и нетрпељивост отеловљују у језику књижевних дела. У првој групи реч је о стварности, а у другој – о могућој стварности. У књижевним делима ликови најчешће мржњу исказују иронијом и сарказмом, али постоје и дела у којима они користе и вулгарне изразе и псовке. О овим питањима реч је у радовима Зорана Пауновића, Миодрага Ломе, Анђелке Крстановић, Ведрана Цвијановића, Вука Петровића, Даринке Маролове и Драгане Кузмановске.

Данас у Србији, како је истакао академик Раденковић, сукоб идеја и идеологија међу политичким противницима све више добија огољену форму увреда и „тешких” речи. Изразима   „терористи”, „фашисти”, „усташе”, именовани и стигматизовани појединци и групе представљају се као „опасни елементи” друштва, што може бити схваћено и као позив на њихово уништење. Такво понашање оцењено је као погубно по друштвену кохезију и може водити много опаснијим начинима неконтролисаног изливања мржње.

Због растућег говора мржње у многим земљама света, Уједињене нације су – поред других резолуција у стратегији борбе против говора мржње – на Генералној скупштини 2021. године донеле Резолуцију A/RES/75/309, којом се званично 18. јун проглашава за Међународни дан борбе против говора мржње. Иначе, овај феномен се дефинише као сваки облик комуникације у говору, писању или понашању, којим се напада особа или група, на основу њихове вере, етничке припадности, националности, расе, боје коже, порекла, рода или других одлика, или се у ту сврху користи пејоративни и дискриминаторни језик.

Након поздравног и уводног излагања академика Раденковића, присутнима се обратила проф. др Софија Милорадовић, у својству коуредника овог зборника. Изражавајући своју захвалност домаћинима и руководству пројекта, професорка Милорадовић је истакла да, већ након три скупа и три публикације Огранка и Института заредом, можемо сматрати да се нешто усталило, да смо неки подухват у коме учествујемо осигурали, да је постао традиционалан – што одувек на овим балканским просторима представља посебан подвиг. Изразила је наду да се уложени труд неће лако одбацити, и да се – упркос искуству и сазнањима да је свакако лакше разградити но изградити – можемо надати лепим заједничким резултатима и у времену пред нама.

Надаље, професорка Милорадовић је констатовала да се у оквиру прве целине, „Мржња у језику и култури”, налази 13 радова, од чега дванаест радова домаћих аутора и један рад страног аутора (из Украјине), при чему је девет радова из научних / наставно-научних установа у Београду и четири рада из наставно-научне установе у Нишу. Потом је у најкраћим цртама представила неколико реферата из зборника, које потписују Марина Јањић, Драгана Ђурић, Драгана Цвијовић, Анета Спасојевић, Ана Петровић и Ана Крстић.

Закључак свог излагања употпунила је цитирајући Исидору Секулић: „Како је реч чудна и моћна у свој својој варљивости и нематеријалности. Каже се нешто, а није истина; обећа се нешто, а не буде. Ипак, реч везује, разрешује, сече, реже, пали и гаси. И стоји”, а потом и искреним признањем да су јој осећање мржње и говор мржње толико страни да на почетку није никако имала жељу да буде део ни скупа ни зборника под овим називом. Међутим, након размишљања, пронашла је задовољавајуће решење у лингвистичком есеју о антиподу љубав vs. мржња, као корисно или макар истраживачки интригантно за читаоце. Додатно, епитафски стих „Уби ме прејака реч. Не стигох да се склоним”, помогао јој је у закључивању да ће размишљања на ову тему бити и нека врста одуживања дуга ономе који га је готово крвљу исписао, али и свима онима чију је душу разболела или ојадила нечија „прејака” реч – која се може на разне начине именовати. На крају, професорка Милорадовић је изразила уверење да „само дела љубави остају” и да нас само она могу оздравити и пролепшати.

Трећи говорник на промоцији била је проф. др Марина Јањић, која се публици обратила у својству руководиоца пројекта и коаутора зборника. На самом почетку изразила је своје огромно задовољство због публиковања и промовисања овог зборника, назвавши га круном пројектног рада. Изразила је дубоку захвалност координатору пројекта, академику Раденковићу, али и руководству Огранку САНУ у Нишу, као и Институту за српски језик САНУ на плодној и пријатељској сарадњи.

Уз изношење основних података о настанку зборника, професорка Јањић је нагласила да се у зборнику  на 330 страница, кроз 20 научних чланака, из веома различитих углова сагледава једна од највећих друштвених пошасти данашњице, позната као језик мржње. Из пера лингвиста, културолога, етнолога и теоретичара књижевности маркиране су разноврсне животне ситуције оваквог вербалног израза у јавном говору и писму, у медијима, на улицама, у речницима, у књижевним делима. Анализом особина језика мржње, посебно сагледавањем специфичне лексике, говорних чинова и социолингвистичког контекста, те представљањем лингвистичке теорије језика мржње, аутори су на врло разноврсној грађи нотирали и описали постојање овог феномена зла у људском друштву. Професорка Јањић је овом приликом представила радове Софије Милорадовић, Бојане Милосављевић, Надежде Јовић, Нине Аксић, Александре Јанић Митић и Александра Новаковића.

Истакла је да ови и остали реферати указују да су језичка средства и њихове форме за изрицање мржње разноврсни, бројни, чести и погубни у савременом свету. „Склонији  смо да именујемо оно што на најразноврсније начине одступа од очекиваног, пожељног, од еталона доброг и лепог, вероватно с подразумевањем да све што је ваљано, вредно, лепо бива довољно само по себи и да му нису потребна нека додатна атрибуирања да бисмо га препознали или негде сврстали” (Милорадовић).

На крају свог излагања проф. Јањић је константовала да је овим зборником отворено једно дубоко и несагледиво пространство исконских емоција и начина њиховог вербалног манифестовања у друштву и изразила наду да сва ова и слична истраживања своје научно, културолошко и антроплошко оправдање имају једино у упоришту осуде омразе и заваде међу људима и у неговању принципа пристојности и толерантне комуникације, која једино може довести до остваривања друштвене хармоније и суживота у одређеној заједници.

На крају, пригодним речима, академик Раденковић захвалио је присутним на интересовању и пажњи и затворио промоцију.