Представљање књиге

Где ружа и лотос цвета: слика Индије у српској књижевности и култури 19. и 20. века

Аутор: проф. др Немања Радуловић, Филолошки факултет Универзитета у Београду

(Београд: Fedon, 2023)

У оквиру пројектa О-20-18 Теренска истраживања усмене традиције југоисточне Србије (координатор пројекта: академик Љубинко Раденковић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Поповић Николић).

Организатори: Огранак САНУ у Нишу, Центар за наратолошке студије Универзитета у Нишу.

Уторак, 9. децембар 2025. године, 12 сати
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

У уторак, 09. децембра 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу, у организацији Огранка САНУ у Нишу и Центра за наратолошке студије Универзитета у Нишу, представљена је књига проф. др Немање Радуловића Где ружа и лотос цвета: слика Индије у српској књижевности и култури 19. и 20. века (Београд: Федон, 2023). Представљање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-20-18 Теренска истраживања усмене традиције југоисточне Србије (координатор пројекта: академик Љубинко Раденковић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Поповић Николић). О књизи су говорили проф. др Немања Радуловић, аутор, проф. др Снежана Милосављевић Милић, управник Центра за наратолошке студије Универзитета у Нишу, др Смиљана Ђорђевић Белић, научни саветник Института за књижевност и уметност у Београду, проф. др Данијела Поповић Николић, руководилац пројекта О-20-18.

Дописни члан САНУ Гордана Коцић, секретар Огранка, поздравила је, у име чланова и сарадника Огранка, госте и све присутне, преносећи и поздраве академика Владе Вељковића, председника Огранка, као и изразе захвалности због подршке Огранку у настојању да истрајно шири мисију САНУ. Истакла је значај истраживања, тумачења и очувања националне културалне и језичке баштине, и њеног прожимања са нашом савременошћу, којима је посвећено неколико филолошких, посебно дијалектолошких, те фолклористичких и књижевноисторијских пројеката Огранка. Важан и сложен задатак изучавања, тумачења и очувања традиције није могуће испунити без квалитетних увида у процесе културалне динамике, додира култура, културалне дифузије, акултурације итд., како у синхронијској тако и у дијахронијској равни, а овај увид основ је организовања читавог низа јавних активности, којима је сада придружено и представљање књиге професора Немање Радуловића, посвећене српском културалном учешћу у романтичком „открићу Индије”.

На позив дописног члана САНУ Гордане Коцић да представи аутора књиге, своју уводну реч, реч захвалности организаторима, аутору, учесницима и публици, проф. др Данијела Поповић Николић, руководилац пројекта, допунила је основним биографским подацима о аутору, најзначајнијим публикацијама, његовом раду у настави, правцима научних интересовања и истраживања.

Немања Радуловић рођен је у Београду 1978. године. Редовни је професор на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду и предавач на предметима: Народна књижевност (обавезни), Староиндијска проза и компаративна фолклористика (изборни) и Историја српске књижевности 1 (ОАС); Фолклористика и теорије мита (изборни, МАС); Симболичка тумачења усмене бајке (изборни, ДАС), Књижевност и езотеризам (изборни, ДАС). На Филолошком факултету Универзитета у Београду Немања Радуловић је завршио основне и докторске студије, одбранивши 2010. године дисертацију под насловом Мотив судбине у српској усменој прози. Нарочито заинтересован за проучавање различитих аспеката српског усменог фолклора, Радуловић је посебну пажњу посветио српској усменој прози (бајци, предањима, урбаном фолклору). Резултат су бројна истраживања, студије и монографије, међу којима се као изузетно значајна може издвојити монографија Слика света у српским народним бајкама (2009), уз коју, нарочито због студије посвећене усменим формулама, стоји и монографија Слике, формуле, једноставни облици (2015). Радуловић је и један од аутора, за српску науку о усменом стваралаштву, а и много шире – драгоценог Дигиталног индекса типова српских народних приповедака према Арне-Томпсон-Утеровом систему. Паралелно истраживањима из области усмене књижевности постављено је и Радуловићево дугогодишње бављење проблемима езотерије. Поред појединачних студија, томе су посвећене његове две монографије: Подземни ток: езотерично и окултно у српској књижевности (2009) и Подземни ток II: српска књижевност и езотеризам 1957–2000 (2020). Немања Радуловић је и уредник неколико зборника радова: Esotericism, Literature and Culture in Central and Eastern Europe (2018), Studies on Western Esotericism in Central and Eаstern Europe (2019), Индија и српска књижевност (2021), и, у коуредништву са Смиљаном Ђорђевић Белић, зборника Disenchantment, Re-enchantment and Folklore Genres (2021) и Снови, пророчанства и измењена стања свести у фолклорним жанровима (2024). Између осталог, члан је одбора неколико међународних удружења: Међународног удружења за проучавање фолклорних наратива (The International Society for Folk Narrative Research, ISFNR), Европског удружења за проучавање западног езотеризма (The European Society for the Study of Western Esotericism, ESSWE), Централно и источноевропске мреже за научно проучавање западног езотеризма (Central and Eastern European Network for the Academic Study of Western Esotericism, CEENASWE), оснивач и координатор Европског удружења за студије езотеризма (Esoterism and Literature Network, ESOLIT), члан Одбора за народну књижевност САНУ и потпредседник Комисије за фолклор Међународног комитета слависта.

Др Смиљана Ђорђевић Белић истакла је да је Немања Радуловић данас већ афирмисани научник и у Србији и у светским оквирима, да је његово научно писмо препознатљиво, а да се теме којима се бави гранају у две основне линије: једна је везана за фолклористику, а друга за домен студија религије – езотеричног и окултног. Развој ових линија пратила је кроз анализу опуса аутора (првенствено кроз монографије Слика света у српским народним бајкама (2009), Подземни ток: езотерично и окултно у српској књижевности (2009), Слике, формуле, једноставни облици (2015), Подземни ток 2: српска књижевност и езотеризам 1957–2000 (2020), али и кроз анализе неких од студија, те и у вези са Радуловићевом докторском дисертацијом Мотив судбине у српској усменој прози).

У истом контексту посматрала је и ауторово интересовање за индијске и теме везане за Индију. Истакла је да се занимање за староиндијску традицију региструје већ у једној од раних студија Пањћатантра и српске народне приповетке, да Радуловић од 2011/12. држи на Филолошком факултету Универзитета у Београду на основним студијама изборни курс о староиндијским приповеткама и да је и сам преводио неколико дела са санскрта. Додатно, уредио је и зборник Индија и српска књижевност (2021).

Говорећи о монографији Где ружа и лотос цвета: слика Индије у српској књижевности и култури, посебно се осврнула на поглавље посвећено историји интересовања за санскрт, као и сегменту који се односи на мистификације Милоша Милојевића и Стефана Верковића.

У закључном делу излагања Смиљана Ђорђевић Белић издвојила је основне одлике Радуловићеве методологије. Дефинисала их је као: (1) инспирисаност трагањем за проблемима који су у науци били слабо проучени или сасвим скрајнути; (2) метода књижевне археологије: разматрања се спроводе на великим корпусима грађе која је разнолика и према типу (дневне новине, чланци из специјализованих часописа, дневници и мемоари, архивски извори, преписка и сл.) и у погледу временског распона у ком настаје (а који обухвата више од два века); (3) посвећеност изворима и чињеницама (све анализе, хипотезе и закључци поткрепљени су егзактним примерима); (4) адекватно представљање анализа и стил прилагођен широком кругу читалаца; (5) еклектицизам – одбијање усвајања једне методолошке парадигме; изузетно познавање различитих теоријских приступа омогућава Радуловићу да из сваког прихвати оно што је најближе и темама које проучава и његовом научничком сензибилитету, и да креира сопствену, сасвим препознатљиву, методологију и научно писмо. Овакав приступ значи упознавање културе у мноштву њених слојева, у њеном истинском динамичном животу.

Проф. др Снежана Милосављевић Милић истакла је да књига Где ружа и лотос цвета представља својеврсни наставак ауторових откривања досад неистражених или непознатих тема у историји српске књижевности (Подземни ток, езотерично и окултно у српској књижевности, 2009, 2021, зборник радова Индија и српска књижевност, ур. Немања Радуловић, Задужбина „Доситеј Обрадовић”, Београд 2021). Монографија доноси исцрпан двовековни преглед индолошких тема у српској књижевности 19. и 20. века, као и у ширем словенском контексту хрватске, словеначке, бугарске књижевности. Слика Индије обухвата теме, рецепцију и опис земље, преводе индијских аутора, тумачење њихових дела, метакритичке текстове, те богате увиде у публицистичку делатност и културну и политичку историју. Наративни метод при археологији (реконструкцији) историографских садржаја и фактографије преплиће се са дескрипцијом и тумачењем (нови историзам, компаративни метод, тематологија, стилистичка анализа). Ауторова истраживања отварају и критички проблематизују књижевноисторијски, филолошки, књижевнокритички, религиозни и филозофски контекст индолошке проблематике, док унутар академско-институционалног поља дају значајан прилог историји индологије код Срба. Као допринос рецепцији нирванизма, међуратног тагоризма, интеркултурaлних релација, односно, кључних топоса Индије као земље чула, земље мудрости и прапостојбине, чија се фреквентност очитава унутар историјскопоетичке вертикале, књига Немање Радуловића ревалоризује и допуњује актуелни канон историје новије српске књижевности.

Непосредан разговор о књизи Где ружа и лотос цвета: слика Индије у српској књижевности и култури 19. и 20. века проф. др Данијела Поповић Николић отворила је, између осталог, и неколиким изводима из досадашње рецепције књиге од стране књижевних критичара и историчара српске књижевности: нове перспективе у тумачењу, ширење хоризонта разумевања српске књижевности, културе и интелектуалне историје; написана у духу најбољих академских студија, прегледна и систематична, аналитична и поуздана, монографија Где ружа и лотос цвета вруханац је проучавања Индије и индијских тема у нашој књижевности и култури; велика синтеза ауторових вишедеценијских прегнућа, методолошки поуздана, стилски упечатљива, самосвојна (прожета мноштвом хуморно интонираних и инструктивних метакоментара) кулминација и кумулација Радуловићевог многоструког и истрајног научног бављења тамо–амо по Истоку.

Публици се обратио и аутор књиге проф. др Немања Радуловић, захваливши најпре на прилици да његова књига буде представљена у Огранку, као и колегиницама које су приказале и вредновале резултате његовог истраживачког и списатељског рада. Књигу је, како каже, писао вођен унутрашњом потребом и „за себе”, али и да је ова својеврсна „аутобиографија о другима” плод сусрета једног фолклористичког компаратисте са Индијом. Наглашавајући да је српска слика Индије, која није блиска британској слици, вероватно створена на наклоности српских интелектуалаца према култури земље која се борила против туђинске власти, и на њиховом настојању да преданим личним радом надоместе одсуство институционализоване српске индологије. Аутору је остало да изнедрену богату, вредну али расуту грађу сабере и организује на „црвеној нити” своје личне фасцинације Индијом – у књигу како о нашим писцима и њиховој слици Индије, тако и о самој Индији.

Представљањем оквира у којима је важно сагледавање ове тематике и података до којих се у књизи долази, аутор је отворио дискусију у којој је учествовало неколико присутних, нарочито заинтересованих за проблеме индологије, санскрта и езотеризма. Било је речи о различитом односу према Индији и одговарајућим дискурсима, о индијским мотивима у европској култури, „индoсловенском месијанизму” с краја Првог светског рата, антиколонијалном ставу, Покрету несврстаности, промени контекста и постојаности проиндијског става, интересовању за санскрт и „индијској ренесанси”, симболичким фигурама Р. Тагора и М. Гандија, о потреби и проблемима превођења, о очекивањима и могућностима заснивања индологије на Универзитету у Београду, итд..