Представљање резултата истраживања
Слика човека у микротопонимији Заплања

Др Сандра Савић, истраживач-сарадник Института за српски језик САНУ

У оквиру рада на пројекту О-33-23 Пастирска/сточарска лексика призренско-тимочких говора (координатор пројекта: академик Александар Лома, руководилац пројекта: др Ана Савић-Грујић, виши научни сарадник, консултант: проф. др Софија Милорадовић, научни саветник)

Четвртак, 20. новембар 2025. године, 12 сати
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу

У четвртак, 20. новембра 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је представљање резултата истраживања др Сандре Савић, истраживача-сарадника Института за српски језик САНУ, на тему Слика човека у микротопонимији Заплања. Представљање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-33-23 Пастирска/сточарска лексика призренско-тимочких говора (координатор пројекта: академик Александар Лома, руководилац пројекта: др Ана Савић-Грујић, виши научни сарадник, консултант: проф. др Софија Милорадовић, научни саветник).

Академик Влада Вељковић, председник Огранка САНУ у Нишу, поздравио је – у име чланова и сарадника Огранка – све присутне, и захвалио на учешћу у јавним активностима Огранак и на подршци у настојањима у Огранка да шири мисију САНУ – (1) афирмисањем највиших идеја и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, идеја слободе, правде, равноправности, законитости, демократије, аутономије критичког мишљења итд.; (2) учешћем у савременим истраживањима актуалних и акутних проблема у свим научним областима; (3) изучавањем, тумачењем и очувањем традиције; (4) афирмисањем резултата научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије. Афирмисање и поштовање поменутих вредности, истакао је академик Вељковић, као и учешће у научном истраживању, разумевању и објашњавању савремене друштвене стварности, између осталог, подразумевају и уважавање научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним и акутним проблемима нашег друштва, као и одбрану слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности, као и образовних установа, попут универзитета и чланица појединих универзитета. У јавним активностима Огранка већ је уобичајено, па и видљиво, да се прожимају задаци тумачења и очувања традиције са афирмисањем резултата научног рада савремених, млађих истраживача из овог дела наше земље – пре свега, у области дијалектолошких и фолклористичких истраживања трансформације и опстајања традицијских феномена у савременој обичајности, језику и свакидашњој култури. Ове јесени је било организовано већ неколико представљања и предавања са темом традиције: Српска дијалектологија и лингвистички атласи, Сакупљање и објављивање народних умотворина као политички ангажман, Пастирска лексика призренско-тимочких говора, Ој, јабуко зеленико: радионице српског традиционалног певања и његови настављачи, Теренска лингвистичка и фолклористичка истраживања и 21. веку: одакле смо почели и докле смо стигли, Тефтери са простора југоисточне Србије као извори за језичка истраживања (18. и 19. век). Све наведене теме обрађиване су у оквиру реализације појединих пројеката Огранка. И представљање резултата истраживачког рада др Сандре Савић Слика човека у микротопонимији Заплања представља један такав спој – савремени истраживач, па још из овога дела наше земље, и бављење (језичким) наслеђем.

На позив академика Вељковића, др Ана Савић-Грујић, виши научни сарадник Иститута за српски језик САНУ и руководилац пројекта, пренела је поздраве др Софије Милорадовић, директора Института за српски језик САНУ, и захвалила Огранку на подршци и помоћи у раду сарадника Института, поготову у реализацији заједничког пројекта Огранка и Института о пастирској/сточарској лексици призренско-тимочких говора. Пошто је укратко образложила и значај и функцију предстојећег предавања у оквирима пројекта, др Ана Савић Грујић представила је присутнима др Сандру Савић, истраживача-сарадника Института за српски језик САНУ.

Сандра (Горан) Савић рођена је 3. фебруара 1994. године у Нишу. Завршила је Основну школу „Витко и Света” у Гаџином Хану и Гимназију „Бора Станковић” у Нишу. Дипломирала је у октобру 2017. године на Филозофском факултету у Нишу. Мастер рад Лексика народне медицине у Гаџином Хану одбранила је октобра 2018. године. Докторске студије филологије уписала је новембра исте године на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Докторску дисертацију, под називом Микротопонимија Заплања – семантичко-творбени аспект, одбранила је 10. јуна 2025. године, пред петочланом комисијом у саставу: др Мирјана Петровић-Савић (председник Комисије), виши научни сарадник, проф. др Татјана Трајковић (ментор), ванредни професор, проф. др Мирјана Илић, ванредни професор, проф. др Александра Јанић Митић, ванредни професор, и доц. др Јелена Стошић. Током мастер академских студија била је ангажована као демонстратор из предмета Историја језика II, Старословенски језик II и Историја књижевног језика. Школске 2019/2020. држала је вежбе из предмета Увод у дијалектологију и Преглед српских дијалеката. Од 2019. године ради на Дијалектолошком одсеку Института за српски језик САНУ, сада у звању истраживач-сарадник. Учествовала је на више научних конференција у земљи и у иностранству. Објавила је преко двадесет научних радова. Ужу област њеног интересовања чине дијалектологија, дијалекатска лексикографија и ономастика.

Др Сандра Савић је у свом представљању резултата истраживања говорила о предмету ономастике, предмету и циљевима свог истраживања, начину прикупљања грађе, семантичкој класификацији назива, о човековом животу и раду као одређујућем чиниоцу именовања, у уводном обраћању указала на чињеницу да се последњих година, посебно у говору младих, стицајем друштвених околности, постепено губе поједина дијалекатска обележја, али и топографски називи, чиме се указује на важност задатка да се прикупи и опише слика једног микротопонимског система. Обрадом микротопонимије Заплања (области у југоисточној Србији, између Суве планине, Селичевице и Бабичке горе),  сачуваће се слика тренутног стања у топонимији овога краја, јер не можемо бити сигурни да ће она таква остати, услед све већих миграција ка граду. Грађа о микротопонимији Заплања сакупљана је на терену, у разговору са информаторима који добро познају атар свог села и који и даље чувају локални говор, у периоду од 2020. до 2023.

На почетку излагања др Савић је истакла како је, када се разматра семантичка класификација микротопонима, битно напоменути да је основни слој топонимије код Срба словенски, и да је добрим делом настао у доба насељавања Словена. Имена локалитета која су условљена физичкогеографским својствима тла представљају најбројнију групу микротопонима. Осим апелатива који су топонимизацијом прешли у називе објеката, имена појединих локалитета одражавала су површинска својства тла и особине састава земљишта.

Са друге стране, сматра Сандра Савић, и оно што је човек својом руком створио на земљишту прерасло је у топоним, а управо нам ти називи говоре о човековим егзистенцијалним занимањима у прошлости: сточарству, пољопривреди, занатству и сл. Велики број микротопонима мотивисан је лексемама које упућују на делатност и живот човека на селу, те је на тај начин створен посебан систем микротопонимских назива, и у предавању је управо о њима било речи. Нагласила је како је тежња човека да природу мења и ставља у функцију својих животних потреба уско повезана са надевањем имена локалитетима који су га окруживали. Зато ономастика (грана лингвистике која проучава именовања и значење имена, назива) пружа веродостојна сведочанства о привредној прошлости испитиваног подручја. С обзиром на то да је економска револуција за кратко време изменила материјалну и духовну културу села, те су забораву препуштени многи предмети, обичаји и видови привређивања, управо нам овакви топоними говоре о томе „како је некад било”.

У другом делу излагања било је речи о називима које је ауторка поделила у седам ужих група, према мотивисаности: друштвеним животом, пољопривредним културама и начином коришћења тла, ратарством и сточарством, пчеларством, затим, потребом за  означавањем пољопривредних објеката и производа, за означавањем путева и прелаза, најзад, потребом за означавањем феномена духовног живота. Излагање је било обогаћено живописним илустративним примерима са терена, а на крају је било речи о настанку топономастичких метафора. Бројност микротопонима на сликовит и значајан начин указује на неминовну спрегу човека, његовог утицаја на природу, и околинe, закључује ауторка. На самом крају, она је нагласила како је удео номинатора у именовању топографских локалитета важан не само за ово истраживање већ и за будућа језичка, антрополошка и културолошка истраживања, и додала да је микротопонимски систем својеврсни музеј у којем су похрањени ишчезли називи видљиви само у траговима кроз имена објеката.

У дискусији је похваљен чврст научно-методолошки оквир истраживања, а размењена су и мишљења о пореклу и оригиналности предочене класификације микротопонима, па, потом, о топономастичкој метафорици, прожимању древних и модерних топонима, протективној функцији топонима, поготову топонима насталих према називима болести, о улози норвешког филолога и слависте Олафа Брока (1867–1961) у српској дијалектологији, о односу словенских и влахо-романских топонима итд.