Јавно предавање
Проф. др Сања Ранковић
Музичка и плесна/играчка традиција сокобањске котлине

(У оквиру пројекта О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса, координатор пројекта: дописни члан САНУ Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић.)

Уторак, 22. октобар 2024. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У уторак, 22. октобра 2024. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање др Сање Ранковић, ванредног професора Факултета музичке уметности Универзитета уметности у Београду, на тему Музичка и плесна/играчка традиција сокобањске котлине.

Поздрављајући, у име чланова и сарадника Огранка САНУ у Нишу, све присутне, а посебно уважене колегинице – дописног члана САНУ Јелену Јовановић и проф. др Сању Ранковић, дописни члан САНУ Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, захвалио се свима на подршци настојањима Огранка да се и у овом делу Србије постојано шири мисија САНУ – дух и највише вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености (као слободне и јавне употребе разума)  и слободног критичког мишљења. Напоменуо је да се та настојања остварују реализацијом програмских активности Огранка, где, између осталог, спадају и јавна предавања редовних и дописних чланова САНУ, као и истакнутих научника, уметника, професора наших и иностраних универзитета. Најављујући предавање др Сање Ранковић, на тему Музичка и плесна/играчка традиција сокобањске котлине, Вељковић је подсетио да се предавање организује у оквиру рада на пројекту Огранка Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса (О-10-17), чији је координатор дописни члан САНУ Јелена Јовановић, а руководилац проф. др Данијела Здравић Михаиловић), и замолио дописног члана САНУ Јелену Јовановић, координатора пројекта, да представи колегиницу Ранковић, износећи најважније податке из њене професионалне биографије.

Сања Ранковић, ванредни професор на Катедри за етномузикологију Факултета музичке уметности у Београду, дипломирала је на Одсеку за етномузикологију ФМУ у Београду у класи др Драгослава Девића, а тема дипломског рада била је заснована на проучавању вокалне и плесне традиције жена у Гори. Њена интересовања за теме из области етнокореологије и етномузикологије обједињена су и у магистарском раду, који је одбранила на истом Одсеку 2001. године, под менторством др Димитрија Големовића и др Оливере Васић, на тему Инструментална и орска традиција сокобањског краја у светлу узајамног утицаја и прожимања. Докторску дисертацију под називом Вокални дијалекти динарских Срба у Војводини одбранила је 2013. године, под менторством др Мирјане Закић. Од самог почетка професионалне каријере Сања Ранковић је своје деловање обликовала у правцу извођења српских традиционалних песама, научног и теренског рада, те друштвене ангажованости у сфери популарисања традиционалне музике. На пољу научне активности учествује у реализацији научноистраживачких пројеката Катедре за етномузикологију ФМУ у Београду, Матице српске у Новом Саду и Одбора за Косово и Метохију САНУ. У оквиру научноистраживачког рада испитивала је традиционално музичко наслеђе на подручју већег дела Србије, Босне и Херцеговине и Републике Хрватске. До сада је публиковала три књиге (од којих је једна коауторска, са колегиницом Мирјаном Закић), један приручник, два аудио издања са пратећом двојезичном књижицом и на десетине научних радова на српском, енглеском и пољском језику. Сања Ранковић је један од оснивача женске певачке групе „Моба”, са којом наступа преко тридесет година, традиционалном певању подучава чланове Ансамбла „Коло”, Ансамбла „Венац”, и одржава броје радионице српског традиционалног певања у земљи и иностранству.

Започевши излагање речима захвалности организатору на позиву, проф. др Сања Ранковић најпре је говорила о својим сокобањским коренима и о професионалном „дугу” култури којој по пореклу припада. Музичка и плесна/играчка традиција сокобањске котлине, у локалном говору познатије као Бања, за њу је била део свакодневице током првих четрнаест година живота у овом делу Србије, а касније, кроз студије етномузикологије, део дугогодишњег истраживачког процеса (од 1990. до 2020. године). У том смислу, њен приступ при испитивању музичкофолклорног материјала назначене области био је делимично аутоетнографски и представљао је комбинацију инсајдерског и аутсајдерског погледа током дугогодишњег процеса поновљених теренских активности. Тако је „живљено искуство” испреплетано са личним погледима „споља” и „изнутра” и умрежено са подацима из литературе која реферише на подручје сокобањске котлине. Посебну важност за упознавање са традиционалним музицирањем у овом ареалу имају, по њеним речима, истраживања етномузиколога Љубинка Миљковића 70-их година прошлог века.

Потом је објаснила оправданост коришћеног појма „плес” (као јединства музике и игре), и истакла да сагледавање некада богатог фундуса певачког и плесног/играчког наслеђа сокобањских насеља подразумева познавање њихове географске, историјске и културне позиционираности, која указује на то да је реч о „тампон зони” између источне Србије и Алексиначког Поморавља. Њена особеност се запажа проучавањем етногенетских процеса, чији резултати говоре да у Бањи доминира „стариначко” становништво, које је веома брзо асимиловало досељенике. То се на пољу традиционалне музичке и плесне/играчке праксе одразило на стилску уједначеност у интерпретацији како вокалних и инструменталних, тако и плесних/играчких форми. Тако се певачка традиција испољава у виду једногласног и двогласног извођења (певања старије сеоске праксе – „на глас” и новије сеоске праксе – „на бас”), чије су карактеристике јединствене у читавој Бањи. Поред тога, вокална традиција је део богате обредне и обичајне праксе у оквиру годишњег и животног циклуса, што доприноси појави разноврсних жанрова као што су божићне, пчелске, лазаричке, ђурђевданске, додолске, седељачке, славске, свадбене и друге песме. Нарочито се својом сложеном структуром издвајао свадбени обред, кога је етномузиколог Љубинко Миљковић назвао својеврсним „театром”, а двогласно извођење „певица” упоредио са античким хором.

Поред вокалне праксе, спецификум бањског културног наслеђа представља инструментална традиција, која је испољена свирањем на трогласним гајдама, дудуку, дудучету и другим инструментима. Највећу популарност у селима око Сокобање имале су гајде, тако да је у сваком насељу било по неколико гајдаша. Овај инструмент је у прошлости био лако доступан, јер се становништво бавило сточарством, што је подразумевало располагање великим количинама јагњеће коже, која се користила за израду гајди. Гајде су посебно биле значајне за пратњу традиционалних народних плесова/игара и стварање специфичног стила игре, који се у локалном дијалекту назива  „подвожење”. Оно подразумева смену тежине тела са једне на другу ногу, која се углавном одвија у оквиру обрнуто пунктиране фигуре, те се чини да једна нога касни за другом. Овакав начин игре посебно је популаран при извођењу игре руменка, која је због своје специфичности уписана на Листу нематеријалног културног наслеђа Србије.

Предавање је било „илустровано” веома ефектним примерима, а у живој дискусији било је посебно речи о аутентичној народној ношњи сокобањског краја, изричито је наглашена важност поштовања националног културног наслеђа, без обзира на новије, доминантне типове популарне културе и укуса, а објашњена су и значења фигуративних израза за поједине одлике традиционалног певања, као што су „квоцајући звук” (Бела Барток), „крескање” и сл. У разговору су оживљена и сећања на раније сусрете у Нишу и околини, и на сарадњу професорке Ранковић и професорке Оливере Васић са некима од присутних чланова културно-уметничких друштава.