Јавно предавање
Проф. др Горан Максимовић
Филозофски факултет Универзитета у Нишу
Књижевни свијет Борисава Станковића: поводом обиљежавања 150 година од пишчевог рођења (1876–1927–2026)

У оквиру пројектa О-19-18 Књижевна прошлост и садашњост на простору југоисточне Србије (координатор пројекта: академик Злата Бојовић, руководилац пројекта: проф. др Горан Максимовић).

Среда, 11. март 2026. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У среду, 11. марта 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање проф. др Горана Максимовића Књижевни свијет Борисава Станковића: поводом обиљежавања 150 година од пишчевог рођења (1876–1927–2026), организовано у оквиру пројекта Огранка О-19-18 Књижевна прошлост и садашњост на простору југоисточне Србије (координатор пројекта: академик Злата Бојовић, руководилац пројекта: проф. др Горан Максимовић).

На почетку скупа, минутом ћутања одата је пошта академику Владимиру Ракочевићу, потпредседнику Огранка, који је, након дуге и тешке болести, преминуо 8. марта 2026. године.

Академик Влада Вељковић, председник Огранка САНУ у Нишу, поздравио је, у име руководства, чланова и сарадника Огранка, све присутне, и захвалио на учешћу у јавним активностима Огранка и подршци у настојању Огранка да шири мисију САНУ – (1) афирмисањем највиших идеја и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономије критичког мишљења итд.; (2) учешћем у савременим истраживањима акутних проблема у свим научним областима; (3) изучавањем, тумачењем и очувањем традиције; (4) афирмисањем резултата научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије. Подвукао је уверење да се та подршка односи и на уважавање научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним проблемима нашег друштва, као и на одбрану слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, универзитета и факултета, позоришта, медија итд.). Када је реч о задатку изучавања, тумачења и очувања традиције, националне културе и уметности, додао је академик Вељковић, Огранак га извршава реализацијом научоистраживачких пројеката, научних скупова и организовањем различитих форми јавних активности, као што су јавна предавања, округли столови, изложбе, најзад, издавањем монографија, зборника радова итд. Академија нарочито држи до обележавања значајних годишњица које се тичу живота и рада наших истакнутих научних и уметничких стваралаца, а Огранак у овој сфери посебну пажњу посвећује ствараоцима који су на неки начин (рођењем, боравком, службовањем, тематиком својих дела…) везани за југоисточну Србију (што је, уосталом, један од поменутих задатака Огранка). Ове године САНУ, и читава Република, између осталог, обележавају 150 година од рођења једног од највећих српских књижевника – Борисава Боре Станковића, писца који је на најбољи могући начин, стварањем књижевних дела непролазне вредности, не само обогатио српску књижевност, већ „искупио” читав српски Југ, са његовим историјским, језичким, културним, обичајним… посебностима, обезбеђујући му боље, премда још увек не и равноправно, место у српској култури, за шта је платио високу животну цену. На трагу његових дела, као и промовисањем и афирмисањем дела других стваралаца из овог дела наше земље, Огранак скромно настоји да дâ прилог тој борби за уважавањем равноправност књижевног и културног бића југоисточне Србије, закључио је академик Вељковић.

Ову годишњицу Огранак обележава јавним предавањем проф. др Горана Максимовића, са чијом краћом биографијом је академик Вељковић упознао присутне.

Горан М. Максимовић (Фоча, 1963), редовни je професор за област Српске књижевности (Српске књижевности 18. и 19. века) на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. Објавио је више од 650 прилога у научним и књижевним часописима, у зборницима радова, саставио је три антологије, урадио је једну драматизацију Нушићеве приповедачке прозе и приредио за штампу око 60 књига писаца српског 19. и 20. века. Учествовао је на више од 140 научних конференција.

Објавио је 20 књига научних монографија и расправа: Умјетност приповиједања Бранислава Нушића (1995), Магија Сремчевог смијеха (1998), Домановићев смијех (I изд. 2000; II изд. 2024), Српске књижевне теме (2002), Тријумф смијеха – комично у српској умјетничкој прози од Доситеја Обрадовића до Петра Кочића (2003), Свијет и прича Петра Кочића (2005), Критичко начело (2005), Искуство и доживљај (2007), Комедиографски Орфеј и други огледи (2010), Идентитет и памћење (2011), Критичка гозба (2012), Заборављени књижевници српског 19. вијека (2013), Казивање града и други огледи (2014), Симо Матавуљ и Бока Которска (2018), Критичка перспектива (2021), Земаљско и небесно (2022), Градови српског реализма (2023), Књижевни свијет Бранислава Нушића (2024), Гласови из прошлости (2024), Путокази са југа (2025).

Добитник је више од 70 признања, повеља, ордена и награда. Од међународних награда указујемо на орден „Витеза академске палме”, који је добио 2014. године од Владе Републике Француске за изузетан допринос у развоју универзитетске и научне сарадње између Републике Србије и Републике Француске. Од националних признања указујемо на „Вукову награду”, коју је добио од Културно-просветне заједнице Србије 2024. године за изузетан допринос у развоју културе и образовања.

Своје предавање професор Горан Максимовић започео је напоменама о аутопоетици Борисава Станковића, изложеној у разговору са Бранимиром Ћосићем, о ограничењима такозваног „београдског стила” у српској књижевности, те о трагању за померањем књижевних граница као кључу књижевне поетике Боре Станковића. Горан Максимовић је изложио три целине свог шире конципираног предавања: о животу и раду, о књижевном делу и поетици Боре Станковића, те о позоришним и филмских драматизацијама и адаптацијама Станковићевих дела.

У првој целини предавања било је указано на биографско-библиографске чињенице и место Борисава Станковића и његовог књижевног дела у своме и нашем времену. Изнети су детаљи о његовом образовању, боравку у Паризу, разним пословима и занимањима којима се бавио, о вези са врањским завичајем, о почетној рецепцији и неуспешном пријему, те о прекретничком вредновању његових дела након прихватања критичког суда да је особени језик Боре Станковића суштина његове књижевне уметности. Посебна пажња посвећена је Станковићевој интернацији, боравку у Дервенти 1916, године, повратку у окупирани Београд и принудној сарадњи, ради прехрањивања породице, са окупацијским Београдским новинама и загребачким Савремеником, због чега се након ослобођења Србије на Станковића била сручила права бујица напада лажних патриота за тобожње „издајство народа” (међу прогонитељима је било и много пишчевих негдашњих пријатеља, који су и сами били приморани на „сарадњу” са окупационим властима). Посебан предавачки сегмент односио се на рецепцију Станковићевог дела у историјама и прегледима српске књижевности, у великим монографијама и тематским зборницима радова са научних конференција. Указано је и на репрезентативна издања Станковићевог дела у сабраним и изабраним делима, као и у великим едицијама, хрестоматијама и антологијама српске књижевности.

У другој целини предавања Горан Максимовић је говорио о књижевном делу и поетици Боре Станковића. Нарочита аналитичка пажња била је посвећена роману Нечиста крв, који му је донео заслужену књижевну славу и похвале највећих ауторитета српске књижевне критике, попут Јована Скерлића и Бранка Лазаревића. Часописне верзије овога дела објављене су најпре у нишкој Градини (1900, недовршено) и београдском Колу (1907), поједини одломци романа објављивани су у Политици (1906. и 1907), у Делу (1907), Босанској вили (1910) и Бранковом колу (1910). Коначно, проширено и измењено издање из 1910. године било је најпре понуђено Српској књижевној задрузи, затим и Матици српској, да би на крају било објављено у приватном пишчевом издању. У том десетогодишњем раздобљу, роман Нечиста крв је доживео бројне преображаје. Најуочљивије је на типолошко-жанровском плану трансформисање од приповетке до романа, те од породичне и друштвене хронике до модерне психолошке студије, док је на тематско-мотивском плану дело доживело преображај од натуралистичке хипотезе о биолошкој дегенерацији угледне врањанске чорбаџијске породице Хаџи-Трифунових након ослобођења овог града од Турака (1878), до друштвене хронике јужносрбијанске стварности и психолошке драме главне јунакиње Софке. У предавању је са нарочитом пажњом било говорено о видовима еротског у овом делу (психолошка, сензуална, карневалска и обредна еротика), као и о књижевној димензији и специфичној уметничкој слици света која проистиче из романескног обликовања наведеног естетског феномена.

У трећој целини професор Максимовић осврнуо се на рецепцију дела Боре Станковића у позоришту и на филму, указујући на ретке успешне позоришне драматизације и поставке појединих дела, као и на мање али и крупне филмске промашаје, проистекле из површног познавања и, углавном, неразумевања ових дела.

У дискусији је било речи о Станковићевим ратним записима и причама о Београду у времену окупације у Првом светском рату; о композицији и скраћивању Нечисте крви; о етнографскоj и књижевној обради ретког социјалног феномена „нечисте крви”; о флуидним границама између слободе уметничког стваралаштва у позоришној и филмској адаптацији књижевног дела, о злоупотребама књижевног предлошка и о суштинском изневеравању пишчеве поетике; о односу између уметничке вредности књижевног дела и коришћења покрајинског говора, те о не/могућностима и вредностима превођења језичког дијалекатског колирита; о улози и значају песме у делима Боре Станковића итд.