Јавно предавање
Проф. др Андреј Вељковић,
Медицински факултет Универзитета у Нишу

Од инфламације до малигнитета: оксидативни стрес као заједнички патогенетски механизам у бенигној хиперплазији простате, хроничном простатитису и карциному простате

У оквиру пројекта О-28-22 Значај одређивања нивоа оксидативног стреса у ткивима карцинома колона и простате (координатор пројекта: академик Јован Хаџи-Ђокић, руководилац пројекта: проф. др Андреј Вељковић).

Среда, 3. децембар 2025. године, 13. сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У среду, 3. децембра 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање др Андреја Вељковића, ванредног професора Медицинског факултета Универзитета у Нишу, на тему Од инфламације до малигнитета: оксидативни стрес као заједнички патогенетски механизам у бенигној хиперплазији простате, хроничном простатитису и карциному простате. Предавање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-28-22 Значај одређивања нивоа оксидативног стреса у ткивима карцинома колона и простате (координатор пројекта: академик Јован Хаџи-Ђокић, руководилац пројекта: проф. др Андреј Вељковић).

Академик Влада Вељковић, председник Огранка, поздравио је, у име чланова и сарадника Огранка, све присутне, и захвалио им се што својим присуством и учешћем подржавају мисију Огранка, чији је задатак да афирмише највише научне, уметничке и културне вредности, да развија критичко мишљење, истражује актуелне проблеме, чува традицију и подржава научно и уметничко стваралаштво југоисточне Србије. Академик Вељковић истакао је да су чланови и сарадници Огранка посебно поносни на пројекте Огранка, чији су координатори чланови САНУ, а руководиоци наставници и истраживачи, најчешће са Универзитета у Нишу, додајући да је управо у том духу уприличено јавно предавање др Андреја Вељковића.

На позив академика Владе Вељковића, дописни члан САНУ Гордана Коцић, секретар Огранка САНУ у Нишу, поздравила је присутне и са нескривеним задовољством, у својству некадашњег ментора и руководиоца, говорила о дугогодишњој сарадњи са др Андрејем Вељковићем и о његовом узорном академском развоју и научном раду.

Др Андреј Вељковић ванредни је члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва (СЛД), као и ванредни професор Медицинског факултета Универзитета у Нишу на Катедри Биохемијa. Рођен је 1980. године у Грачаници (БиХ). Држављанин је Републике Србије и БиХ.  Медицински факултет у Нишу завршио је 2005. године, где заснива радни однос 2008. године.  Докторску дисертацију из Молекуларне медицине одбранио је 2013, а специјалистички испит из Клиничке биохемије положио 2019. године. Продекан је за науку и међународну сарадњу Медицинског факултета у Нишу, члан је Савета Универзитета у Нишу, председник Етичког комитета Медицинског факултета у Нишу, члан председништва СЛД у Нишу, члан Одбора за наставу, члан Центра за контролу квалитета наставе. Предавач је и председник Комисије за полагање специјалистичког испита из Биохемије. Предавач је на Докторским академским студијама, шеф два предмета, од којих је један обавезни. Предавач је на студијским програмима на енглеском језику. Ментор је осам одбрањених дипломских радова, члан четири комисије за одбрану докторске тезе, и ментор великог броја студентских радова на домаћим и иностраним конгресима. Био је предавач по позиву на више научних скупова СЛД, на програмима Континуиране медицинске едукације, и предавач по позиву на домаћим и иностраним конгресима. Објавио је две књиге из области биохемија и монографију издавача Springer на енглеском језику. Научни рад му је доминантно посвећен проучавању молекуларно-генетских механизама настанка и развоја карцинома. Публиковаo је радове у врхунским часописима (46 у часописима са JCR – SCI листе (извор Scopus), 12 М21, 505 цитата, H индекс 14). Рецензент је и едитор више специјалних свезака у високо цењеним међународним часописима. Руководилац је два интерна пројекта Медицинског факултета у Нишу, члан једног међународног пројекта, сарадник на четири пројекта Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, сарадник пројекта ИДЕЈЕ Фонда за науку Републике Србије (2022–2024), руководилац на пројекту Огранка САНУ у Нишу О-28-22 и истраживач на пројектима О-06-17 и О-07-17. Члан је СЛД, Друштвa медицинских биохемичара Србије (ДМБС), Федерације европских биохемијских друштава (Federation of the European Biochemical Societies – FEBS), Европске асоцијације за изучавање јетре (European Association for the Study of the Liver – EASL), Српског друштва за митохондријалну и слободно-радикалску физиологију (СДМСРФ). Активно се бави промоцијом здравља кроз многобројна телевизијска гостовања и предавања на тему употребе дијететских суплемената у превенцији и терапији хроничних обољења. Добитник је више награда FEBS-а и EASL-а, награда за најбоље радове на конгресима и награде за најбољи рад објављен на Медицинском факултету у Нишу (2019/2020). Говори и пише енглески језик, служи се немачким језиком.

Проф. др Андреј Вељковић, након израза захвалности и напомена о обавези и моралним аспектима повезивања науке и медицинске праксе, своје предавање започео је констатацијама о невољама са простатом старијих, али, нажалост, све више и млађих мушкараца, о скривеним симптомима болести, као и о новим сазнањима која доводе у питање уврежена одбацивања тезе о бенигној хиперплазији простате као симптому и једном од потенцијалних узрочника канцерогенезе. Говорећи о болестима простате, прешао је на проблем утицаја оксидативног стреса у канцерогенези и изложио резултате својих истраживања.

Оксидативни стрес представља препознати патолошки механизам, који може да повеже бенигну хиперплазију простате (БХП), хронични простатитис (ХП) и карцином простате (KП), упркос њиховој различитој клиничкој презентацији и природи обољења. Поремећај равнотеже између стварања реактивних кисеоничних врста (ROS) и антиоксидативне одбране утиче на инфламацију, оштећење ћелијских структура, пролиферативне промене и коначно на карциногенезу. Предавач је напоменуо да је циљ истраживања чији се резултати излажу био да се упореде параметри оксидативног стреса и маркери антиоксидативне заштите у три различита патолошка стања простате, како би се проценило да ли постоји заједнички механизам који их повезује и да ли интензитет оксидативних оштећења прати прелазак од бенигних и инфламаторних промена ка малигнитету. Анализом серумских параметара код пацијената са БХП и ХП, као и туморског и здравог ткива простате код пацијената са KП, утврђено је да су маркери липидне пероксидације и протеинских оксидативних оштећења значајно повишени у све три патологије у поређењу са здравим контролама. Присуство високих концентрација TBARS (Thiobarbituric Acid Reactive Substances – супстанце реактивне на тиобарбитурну киселину) и AOPP (Advanced Oxidation Protein Products – напредни оксидативни протеински производи) у БХП и ХП групи указује на то да и бенигне и инфламаторне промене прате значајне оксидативне модификације, вероватно посредоване хроничном инфламацијом и инфилтрацијом имунских ћелија. У туморском ткиву KП забележен је највиши ниво оксидативног оштећења, што потврђује да малигна трансформација додатно интензивира редокс дисбаланс. Посебно је значајно то што је активност ксантин-оксидазе (XO), једног од најважнијих ензима у генерисању ROS, била повишена у БХП, ХП и KП, при чему је највећа вредност регистрована у тумору, што сугерише да XO може представљати заједничку нит која повезује инфламаторне процесе, хиперплазију и малигнитет. Присуство изразитог оксидативног стреса у све три болести указује да редокс модификације почињу у раним бенигним и инфламаторним стањима и постепено доприносе стварању микроокружења погодног за карциногенезу. Проф. др Андреј Вељковић закључио је да ови резултати отварају могућност да маркери оксидативног стреса и активности XO послуже као тераностички биомаркери ране детекције и прогресије болести простате, али и као потенцијалне мете за терапијски приступ, укључујући употребу антиоксиданаса и инхибитора XO као адјувантних стратегија у лечењу ових обољења простате.

У дискусији су изречене високе оцене садржине излагања и упућене похвале предавачу, размењена мишљења о улози нових сазнања у промени дијагностичког третмана бенигне хиперплазије простате, а дати су и одговори на изнете фармаколошке дилеме у вези са коришћењем одређених суплемената, уз упозорење на обазривост у препоручивању и коришћењу антиоксиданаса.