Јавно предавање
Др Милица Стојановић, виши научни сарадник
Институт за српски језик САНУ
Лексикографска обрада дијалекатске лексике с посебним освртом на пастирску лексику призренско-тимочке дијалекатске области

У оквиру рада на пројекту О-33-23 Пастирска/сточарска лексика призренско-тимочких говора (координатор пројекта: академик Александар Лома,
руководилац пројекта: др Ана Савић-Грујић, виши научни сарадник,
консултант: проф. др Софија Милорадовић, научни саветник).

Среда, 28. јануар 2026. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У среду, 28. јануара 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање др Милице Стојановић, вишег научног сарадника Института за српски језик САНУ, на тему Лексикографска обрада дијалекатске лексике с посебним освртом на пастирску лексику призренско-тимочке дијалекатске области. Предавање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-33-23 Пастирска/сточарска лексика призренско-тимочких говора (координатор пројекта: академик Александар Лома, руководилац пројекта: др Ана Савић-Грујић, виши научни сарадник, консултант: проф. др Софија Милорадовић, научни саветник).

Проф. др Драган Жунић, координатор програма рада Сектора Огранка, поздравио је гошћу Огранка и све присутне, пренео поздраве академика Владе Вељковића, председника Огранка, дописног члана САНУ Гордане Коцић, секретара Огранка (спречених обавезама у САНУ да присуствују предавању), као и поздраве свих чланова и сарадника Огранка, захвалио им на учешћу, истакао главне задатке Огранка у ширењу мисије САНУ, у одбрани слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања, подсетио на значај сарадње Огранка и Института за српски језик САНУ, а, на његов позив, др Ана Савић-Грујић, у својству руководиоца пројекта, представила је присутнима колегиницу Стојановић, износећи најважније податке из њене професионалне биографије.

Милица Стојановић, виши научни сарадник Института за српски језик САНУ, рођена је 1981. године у Књажевцу, где је похађала основну и средњу школу. Завршила је основне студије на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Групи за српски језик и књижевност 2006. године. Мастер рад Глаголи рађања и умирања у српском језику одбранила је на истом факултету 2008. године. Докторску дисертацију под називом Полипрефиксирани глаголи у српском језику одбранила је такође на Филолошком факултету у Београду 2017. године. Од 2006. године запослена је у Институту за српски језик САНУ, на одсеку (раније пројекту) Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника САНУ, најпре на пословима основне обраде грађе, а у лексикографско звање помоћни редактор унапређена је 2016. године. Главне области научног истраживања Милице Стојановић јесу лексикографија, лексикологија, дијалектологија, творба речи и семантика. У оквиру ових дисциплина највише се бави теоријском лексикографијом и проучавањем лексике са лексичко-творбеног и лексичко-семантичког становишта. Члан је Комисије за морфологију и творбу речи Одбора за стандардизацију српског језика, учесник је више научних скупова у земљи и иностранству и аутор већег броја научних радова објављених у домаћим и страним релевантним часописима. Аутор је монографије Глаголи са више префикса у српском језику (2023).

Др Милица Стојановић захвалила се Огранку на позиву и прилици да представи део својих истраживања, и истакла да лексикографска обрада дијалекатске лексике чини сегмент комплексне лексикографске делатности и да се може представити са више аспеката. Фокус њеног предавања био је на лексикографском представљању пастирске лексике призренско-тимочке дијалекатске области, као делу фонда дијалекатске лексике. Циљ излагања био је компаративно сагледавање методолошких принципа представљања ове лексике у различитим типовима речника српског језика, и то тако што је прво дат одговор на питање шта чини овај лексички слој и да ли се он може посматрати као терминолошки; затим је указано на различите типове речника у српском језику – описне, дијалекатске и тематске, и разликe у њиховој концепцији, а након тога су на примеру пастирске лексике осветљаване основне технике навођења дијалекатске лексике у Речнику САНУ (у даљем тексту: РСАНУ).

Како би се означиле све реалније потребне у комуникацији међу људима који су се бавили пастирством, развио се лексички фонд који ми данас називамо синтагмом „пастирска лексика” (у даљем тексту: ПЛ). ПЛ се може оквалификовати као изузетно хетерогена по својој форми, структури, деривацији, етимологији, сферама употребе. Најчешће се проучава према семантичком критеријуму, тако што се лексеме групишу на основу парадигматских односа, на основу којих се издвајају лексички скупови различите општости и на различите начине повезани са пастирством (рад са стадом, рад са млеком рад са вуном, рад са месом, радници око стоке, опрема пастира – капе, одећа, обућа, торбе, посуђе и посуде, штап, узвици, пси, звона, игре итд.). ПЛ као сегмент дијалекатског лексикона може се посматрати као терминологија одговарајуће струке, али, због своје повезаности са свакодневним животом, она ипак спада у општи фонд дијалекатске лексике. За овај тип лексике срећемо и одређење „народни термин”.

Будући да ПЛ чини део општег фонда српског језика, али великим делом спада и под народну, дијалекатску лексику, лексикографски је обрађена како у великим описним речницима (РСАНУ), тако и у дијалекатским речницима (Речник пиротског говора, Д. Златковић; Тимочки дијалекатски речник, Ј. Динић; Речник говора јабланичког краја, Р. Жугић; Речник говора Лужнице, Љ. Ћирић, итд.), а пошто представља и тематски повезану лексику може се лексикографски представити и у тематском речнику (Пастирски речник, Н. Богдановић).

Преглед речника је показао да је ПЛ широко заступљена у дијалекатским речницима, као и да у РСАНУ представља богат лексички слој са потврдама са ширег језичког ареала, међу којима се налази и обимна грађа са призренско-тимочког говорног подручја. Заједничко за све речнике је да садрже релевантне речи овог слоја, које припадају различитим морфолошким категоријама – највише именица, придева, али и глагола и узвика. Тематски, у свим речницима је обухваћен широк дијапазон лексике, од лексема које чине центар испитиваног поља, па до оних које се налазе на периферији. Обрада овог лексичког слоја не разликује се од обраде других речи у речнику, тј. речнички чланци су представљени уобичајеним лексикографским поступцима карактеристичним за анализиране речнике. Лексички материјал се у свим речницима представља на систематизован и прегледан начин азбучним редом, те им је макроструктура слична. Ипак, приметно је да су у обради лексема у Пастирском речнику и описним речницима примењени различити лексикографски поступци, те да је микроструктура речничког чланка знатно другачија. Разлика се пре свега очитује у дужини дефиниције, док су у описним речницима дефиниције дуже, дефиниције у Пастирском речнику су кратке и сажете, ретко дуже описне.

Уколико се пореди представљање семантичке дисперзије, примећује се да РСАНУ даје развијену семантичку анализу и труди се да нотира све семантичке вредности. Кориснику дијалекатског речника нуде се углавном диференцијалне речи или значења, а у Пастирском речнику се ретко срећу речи са више семантичких реализација.

Једна од најуочљивијих разлика је то што аутор Пастирског речника користи угласте заграде, унутар којих се доносе информативни подаци енциклопедијског карактера, лингвистичке цртице, објашњење неког израза и сл.

Важна разлика у односу на описне речнике је и у томе што се примери употребе у Пастирском речнику готово никад не наводе, док се у описним речницима примери користе као важан додатак дефиницији.

Обрада ПЛ у РСАНУ подлеже истој концепцији као и остале речи што значи да се даје адекватан граматички и семантички опис, који је сажет, али информативан, ретко са енциклопедијским подацима. РСАНУ је пре свега дескриптивни речник, али када је реч о дијалекатској лексици он је прескриптиван, јер се дијалекатским одредницама из призренско-тимочке дијалекатске области даје стандардни облик. Иако се обично наводи да РСАНУ тежи да попише све речи, ипак, према Белићевој концепцији, начелно правило за речи из народних говора гласи да су „речи узимане само онда када могу обогатити речник и када су се одомаћиле у књижевним или стручним делима” (Белић, Увод у РСАНУ, XXXIV). Због тога у РСАНУ неће ући све фонетско-фонолошке варијације једне речи, као ни варирања која се јављају на морфолошком плану.

Важност бављења темом ПЛ, сматра др Милица Стојановић, лежи у чињеници да савремене историјске, друштвене и економске прилике утичу на то да се пастирство мења и, може се слободно рећи, нестаје, те да заједно с њим и многе речи из тог домена прелазе у пасивни фонд, архаизме, па чак и историзме, или неповратно ишчезавају. Зато је, наглашава она, свако залагање да се лексика традиционалне културе забележи и проучи веома драгоцено.