Јавно предавање
Дописни члан САНУ Бранко Белеслин
Хронични коронарни синдром – актуелности и дилеме

Уторак, 15. април 2025. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У уторак, 15. априла 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање дописног члана САНУ Бранка Белеслина Хронични коронарни синдром – актуелности и дилеме. Поздрављајући госта и присутне, у име чланова и сарадника Огранка, академик Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, подсетио је на задатке Огранка у ширењу мисије САНУ: промовисање највиших вредности науке, културе, уметности, образовања и просвећености (као слободне, аутономне и јавне употребе разума и способности просуђивања); афирмисање најбољих резултата у науци и уметности, са фокусом на ствараоце повезане с југоисточном Србијом и њеним вредностима; учешће у научним истраживањима најзначајнијих проблема савремености, од чијег решавања зависи опстанак и развој друштва; истраживање, тумачење и очување националне културалне баштине, традиционалних вредности и идентитетских тековина. Овај ангажман, додао је, представља нашу посвећеност ширењу утемељујућих принципа и циљева САНУ. Истичући значај јавних предавања за непосредно упознавање шире јавности са радом и стваралаштвом чланова САНУ, угледних научника и уметника, академик Вељковић је дао основне податке из професионалне биографије данашњег предавача, дописног члана САНУ Бранка Белеслина.

Бранко Белеслин је дипломирао на Медицинском факултету Универзитета у Београду 1989. године, и од 1990. године је запослен на Клиници за кардиологију УКЦС. Докторирао је 2006. године на тему функционалног испитивања значаја коронарних стеноза. Од 2018. године је редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду на предмету Интерна медицина / Кардиологија. Од 2010. године је на докторским студијама Медицинског факултета руководилац модула Истраживања у кардиоваскуларној медицини, а од 2018. године је редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Био је председник Удружења кардиолога Србије од 2015. до 2017. године и председник 34. Огранка Америчког колеџа кардиолога за Србију и Републику Српску од 2012. до 2025. године. Редовни је члан Одбора за КВ патологију САНУ и Одбора за КВ превенцију Америчког кардиолошког друштва.

У клиничку праксу у Србији увео је инвазивну функционалну дијагностику коронарне стенозе (фракциона и коронарна резерва протока, мерење апсолутног протока у коронарним артеријама) и едуковао многе лекаре за примену ове методе; учествовао је у отварању сала за катетеризацију у Ужицу, Лесковцу, Ваљеву, Бања Луци и едуковању лекара за рад у њима; покренуо у КЦС нове методе интервентне кардиологије за лечење аортне стенозе (перкутана имплементација аортне валвуле), учествовао у креирању нових не-инвазивних тестова за откривање коронарне болести (дипридамол-добутамин, високо-дозни аденозински тест).

Проф. Белеслин је главни уредник уџбеника Кардиологија (2011), заједно са академиком Владимиром Кањухом и академиком Миодрагом Остојићем, главни је уредник уџбеника Кардиологија: клинички водич из 2020. године, као и публикације Cardiologia preventiva (2023). Значајно је допринео афирмацији српске кардиологије у Европи, Русији, Америци, и на последњем конгресу Америчког колеџа кардиолога за рад Огранка којим је председавао добио је награду за „изузетно деловање”. Сада je на месту заменика главног уредника часописа Српски aрхив за целокупно лeкарство, и извршни уредник часописа Удружења кардиолога Србије Срце и крвни судови од 2011. године.

Током 35 година континуираног бављења научним радом, објавио преко 1000 радова, од којих 160 у реномираним интернационалним часописима (2023: цитираност преко 9000, Scopus: h-индекс 26; укупни ИФ преко 1000); у великој већини радова дао је оригинални допринос, као први аутор има радове са оригиналним материјалом у три најбоља светска кардиолошка часописа: Circulation, European Heart Journal, Journal of American College of Cardiology; учествовао је као коаутор у неким од најпознатијих студија из области кардиологије (ISCHEMIA, CHART, FAME3) и у реализацији препорука Европског кардиолошког друштва.

Проф. Бранко Белеслин је добитник 10 награда за научни и стручни рад из области медицине и кардиологије, од чега се издвајају: две Октобарске награде града Београда за медицину (за студентски рад и за уџбеник Кардиологија), награда Медицинског факултета Универзитета у Београду за научно-истраживачки рад, Златна медаља Удружења кардиолога Србије за допринос развоју кардиологије у Србији, награда Српског лекарског друштва за увођење нових метода у клиничку праксу. Почасни је члан Мађарског кардиолошког друштва и Удружења кардиолога Републике Српске. Био је ментор у >15 магистерујима и доктората и члан у преко 50 комисија за оцену и одбрану завршних радова; одржао је преко 80 предавања по позиву на националним и интернационалним састанцима и конгресима. За дописног члана САНУ изабран је 7. новембра 2025. године.

Пре него што је дао реч колеги Белеслину, академик Вељковић је додао следећу важну напомену: У складу са подршком Академијског одбора за високо образовање САНУ и Извршног одбора САНУ, у вези са актуелном друштвеном кризом и протестима студената универзитета у Србији, у Огранку се сматра да су јавна предавања, као и друге јавне активности Огранка, још један начин на који студенти и наставници универзитета могу задовољити део својих образовних потреба и учествовати у расправи о најновијим догађајима у науци, у сагласности са одлукама својих пленума.

Након израза захвалности и задовољства због прилике да у Огранку одржи јавно предавање, дописни члан САНУ Бранко Белеслин започео је излагање информацијом о увођењу, од 2020. године, појма хроничног коронарног синдрома (ХКС), поред традиционалног појма акутног коронарног синдрома (АКС), тј. о преласку са парадигме „медицине ауторитета” на парадигму „медицине препорука/доказа”. ХKС је, каже професор Белеслин, скуп клиничких презентација или синдрома који потичу од структурних и/или функционалних промена повезаних са хроничним обољењем коронарних артерија и/или микроциркулације. Ове промене воде до пролазног, реверзибилног, дисбаланса између захтев-понуда односа протока крви који резултира у хипоперфузији (исхемији), обично (али не увек) провоцираној физичком активношћу, емоцијама или стресом, и може се манифестовати као ангина, нелагодност у грудима, диспнеја, или може бити и асимптоматска. Иако стабилна током дужег времена, хронична коронарна болест је често прогресивна и може се дестабилизовати у акутни коронарни синдром.

Пошто је дефинисао ХКС, професор Белеслин је приступио излагању нивоâ доказа и класа препорука Европског кардиолошког друштва (European Society of Cardiology – ESC). Наиме, ESC је 2024. године објавило ажуриране препоруке за ХKС, које пружају свеобухватан оквир за дијагностику и лечење пацијената са овим стањем. Ове смернице наглашавају динамичку природу ХKС-а, препознајући да исхемија миокарда може произаћи из различитих структурних и функционалних абнормалности у макро- и микроваскуларним деловима коронарног стабла, које могу бити фокалне или дифузне. На тај начин се фокус помера са традиционалне примарне пажње усмерене на сужења епикардијалног дела коронарних артерија на потенцијалне промене на нивоу коронарне микроциркулације.

Што се тиче дијагностике, уведен је нови начин процене пре-тест вероватноће за постојање коронарне болести на основу новог модела, који обухвата клиничке карактеристике и присуство фактора ризика, и стратификује пацијенте у групу врло ниског ризика (до 5%), малог (>5–15%), умереног (>15–50%), високог (>50–85%) и врло високог ризика (>85%). На основу ове процене опредељујемо се за одређени неинвазивни дијагностички тест, с тим да се за особе са умереном пре-тест вероватноћом предност даје CT коронарографији. Са друге стране, новина је да се код пацијената са ниском пре-тест вероватноћом врши рекласификација ризика на основу осталих клиничких параметара и враћа могућност класичног теста физичким оптерећењем. Што се тиче инвазивне дијагностике, код пацијената са интермедијарном стенозом препоручује се инвазивно функционално испитивање, док се после интервенције ради оптимизације имплантације стента препоручује интраваскуларни имиџинг (IVUS, OCT). Такође, код пацијената са ангином и неопструктивним коронарним артеријама (ANOCA), или исхемијом са неопструктивним коронарним артеријама (INOCA), сада се препоручује инвазивно функционално тестирање за идентификацију специфичних ендотипова и примену одговарајуће терапије. Први корак у лечењу представља промена животног стила и модификација фактора ризика у комбинацији са медикаментозном терапијом. У случајевима када су симптоми рефракторни на медикаментозну терапију, или код пацијената са високоризичном коронарном болешћу, разматра се реваскуларизација путем перкутане коронарне интервенције или хируршке реваскуларизације. Начини реваскуларизације се разматрају у сарадњи кардиолога и кардиохирурга, али се тражи и подељена одговорност са пацијентима за врсту лечења у случају када су индиковане и могуће обе методе. Терапија после реваскуларизације обухвата двојну антитромбоцитну терапију, с тим да се сада за дуготрајну монотерапију предност даје клопидогрелу. Циљ антилипидне терапије за снижавање LDL-холестерола код пацијената са ХKС-ом је постизање нивоа <1.4 mmol/L (55 mg/dL) или смањење од ≥50% у односу на почетне вредности. Уколико ове циљне вредности не могу да се постигну статинима, онда се одмах прелази на комбиновану терапију езетимибом, PCSK9 лековима или бемпедоичном киселином.

У дискусији након предавања истакнут је значај нових сазнања о хроничном коронарном синдрому изложених у предавању, и расправљано о важности изнетих препорука, са указивањем на разлике између препорука америчких и европских кардиолога; подвучен је и значај биохемијских истраживања за савремену кардиологију, али уз напомену о недовољности биохемијских параметара за постављање кардиолошких дијагноза; говорило се о значају промене животних навика и елиминисању фактора ризика у превенцији и лечењу кардиваскуларних болести, значају редовног „кућног мерења” крвног притиска; о кардиолошкој димензији ризика односно безбедности медикаментозног третирања сексуалне дисфункције; о примени SGLT2 инхибитора, статина и бета-блокатора у терапији, те о порасту значаја превенције кардиоваскуларних болести, на бази нових технологија, у последњој деценији итд.