Промоција књиге
Трагом резервне историје: документарна проза (скоро роман)

Академик Тибор Варади
(Нови Сад: Академска књига, 2024)

Среда, 16. октобар 2024. године, 12 сати.
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

У среду, 16. октобра 2024. године, у Огранку САНУ у Нишу одржана је промоција књиге академика Тибора Варадија Трагом резервне историје: документарна проза (скоро роман) (Нови Сад: Академска књига, 2024, превела с мађарског Драгиња Рамадански). О књизи су, уз самог аутора, говорили дописни члан САНУ Миливој Ненин и проф. др Драган Жунић.

На почетку промоције, дописни члан САНУ Влада Вељковић, председник Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, поздравио је госте и све присутне, захваливши им се што учешћем у активностима Огранка подржавају настојања да се и у овом делу наше земље, у различитим формама рада, шири мисија САНУ, тј. дух и највише вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, слободне и јавне употребе разума и слободног критичког мишљења. Најављујући промоцију, Вељковић је најпре представио академика Варадија, а потом и дописног члана САНУ Миливоја Ненина и проф. др Драгана Жунића, износећи најважније податке из њихових професионалних биографија.

Тибор Варади (Várady Tibor) понајвише је познат као правник. Студије права завршио је у Београду, а потом је на Харварду стекао звање доктора правних наука. Након дипломирања, радио је краће време као адвокатски приправник у породичној адвокатској канцеларији у Бечкереку (да­нашњем Зрењанину). Био је потом доцент, ванредни и редовни професор на Правном факултету Универзитета у Новом Саду (професор емеритус од 2012). Од 1993. године професор је на будимпештанском Средњоевропском универзитету (CEU, професор емеритус од 2015). Предавао је и на више америчких универзитета (Универзитет Калифорније у Берклију, Универзитет Флорида, Универзитет Корнел, Универзитет Емори). Објавио је већи број научних радова, првенствено из области међународног приватног права, међународне трговинске арбитраже и мањинских права. Заступао је Србију (раније СРЈ и СЦГ) пред Међународним судом правде у Хагу.

За дописног члана ВАНУ изабран 3. децембра. 1987. Дописни члан САНУ постао је 29. маја 1991, а за редовног члана САНУ изабран је 30. октобра 2003. У САНУ је Председник Одбора за проучавање националних мањина и људских права; председник Одбора за проучавање живота и обичаја Рома; члан Академијског одбора за сарадњу са нашим научницима и уметницима у иностранству.

Члан ILA (Светско удружење за међународно право) (1970‒); члан Société de législation comparée (1980‒); председник Панела Asser College Europe (1996‒2001); члан International Academy of Comparative Law (2006‒); члан American Bar Association (2006‒); члан Society of European Contract Law (2006‒); члан Друштва књижевника Војводине (1975‒).

Академик Варади био је одговорни уредник часописа Új Symposion (1969–1971); главни и одговорни уредник часописа LÉTÜNK (1990–1999); члан уредништва Архива за правне и друштвене науке; члан редакције Југословенске ревије за међународно право; стални кореспондент правног часописа Netherlands International Law Review (1985–2005); члан листе главних сарадника правног часописа Revue de l’Arbitrage (1983–1994); члан уредништва Croatian Yearbook of International Commercial Arbitration (1998–).

За свој рад добио је значајне награде и признања: Књижевна награда „Стражилово” (1978); Награда „Витез позива” (2010); Награда града Зрењанина (2016); Награда Мађарске академије наука Laureatus Academiae (2019); Награда „Карољ Сирмаи”(2022).

Прве радове из области лепе књижевности објавио је у часопису Úј Symposion. Од покретања часописа (1965) био је његов уредник, од 1969. до 1971. године одговорни уредник. До сада je објавио укупно 17 прозних књига на мађарском, српском, енглеском и немачком језику.

Дописни члан САНУ Миливој Ненин је књижевни историчар и књижевни критичар. Основне и магистарске студије завршио је на Филозофском факултету у Новом Саду, где је стекао и докторат и био професор и продекан. Члан је Друштва књижевника Војводине, секретар (1990‒1992), Матице српске, управник Одбора Рукописног одељења (2012‒2013); руководилац пројекта (2020–); члан Одбора Одељења за књижевност и језик (2020‒). Био је уредник Српског биографског речника Матице српске, едиција Матица,  антологијске едиције „Десет векова српске књижевности” у Издавачком центру Матице српске; уредник едиције Банат у Банатском културном центру. За свој рад добио је Награду „Златна српска књижевност” из Фонда Александра Арнаутовића (2006), Награду „Милан Богдановић” за књижевну критику (2015), Награду „Николај Тимченко” (2016).

Проф. др Драган Жунић, естетичар и социолог културе и уметности, био је професор и декан Филозофског факултета и професор Факултета уметности Универзитета у Нишу, дугогодишњи начелник Одсека за проучавање народа односно Одсека друштвених наука и заменик управника Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу, а потом координатор активности у Огранку САНУ у Нишу од његовог оснивања. Добитник је Награде „Николај Тимченко” (2011), Сребрног знака Универзитета у Нишу (2013) и почасни је доктор Великотрновског универзитета „Св. св. Кирил и Методиј”, Велико Трново, Бугарска (2004).

Најновије прозно дело Тибора Варадија, Трагом резервне историје: документарна проза (скоро роман), посвећено је литерарној обради мотива додирâ, пресекâ и прожимањâ „велике” и „мале” историје, тј. судбина појединаца, обичних људи – захваћених или однетих матицом Другог светског рата и послератног „новог доба”, када људи покушавају да се „склоне од нове стварности коју је донела историја” (Варади 2024: 41). Све то у окупираном Бечкереку, односно Великом Бечкереку (од 1769), Петровграду (од 1935), а од 1946. године – Зрењанину. „У овој књизи”, каже аутор, „желим да пишем о малим животним причама које су настајале мимо велике историје” (10). Књига је заснована на сачуваној архивској грађи породичне адвокатске канцеларије Варадијевих, заправо на сачуваним адвокатско-судским списима, као и на брижљиво вођеном адвокатском дневнику Варадијевих, деде и оца аутора.

Главна тема књиге је – историја, са недокучивим пореклом и циљем. Аутор трага за историјом, заборављеном, препокривеном наслагама свакидашњица и идеологија, а пре свега трага за оном прошлошћу „која се није уклопила у стандардну историју” (19), а коју чине „мале животне приче” о појединачним судбинама. Он је своје књижевно истраживање везао за сродне категорије „замена за историју” и „резервна историја”, јер се показало да људи живе и када их велика историја заобилази, када их маргинализује, када их гази, тј. да је и у најтежим временима постојала „нека скривена замена за историју” (28), односно да је немогућношћу апсолутне контроле живота „резервној историји пружена извесна шанса”, поготову стога што је „понешто од те историје сачувано у списима” (28). Дакле, живело се у неизбежној међусобној прожетости велике светске повести и малих личних и породичних историја, али каткада и мимо те велике историје, па чак и њој упркос.

Миливој Ненин и Драган Жунић говорили су о битним одликама ове књиге, у којој аутор прати бизарне судске процесе вођене током Другог светског рата, но и неку годину после, мајсторски прича о њима и приче филигрански дотерује; отворена су поводом књиге и нека естетичка и књижевно-теоријска питања – о жанру документарне прозе, односу чињеница и фикције,  проблему књижевне „истине”,  књижевном наговештавању смисла односно деконструисању бесмисла, трансформацији ванкњижевне, документарне грађе итд.

Аутор романа, Тибор Варади, говорио је о свом књижевном раду, о адвокатској канцеларији Варадијевих, о њеној архиви и адвокатским списима као значајним сведочанствима о свакидашњици, о неким карактеристичним причама из књиге, као и о онима које у књигу нису ушле, те о типичним али и нетипичним карактерима и догађајима, о мотивима и вољи за парничење усред  окупације, а у дискусији је веома поучно одговарао на питања о културној бити и саживоту ћирилице и латинице, поготову у мултикултуралној средини, и изнео део успомена на пријатеља и писца Ивана Ивањија.