Промоција монографије са пратећим диском
Народна музика Врања

Уредник: др Марија Думнић Вилотијевић
(Београд: Музиколошки институт САНУ, 2021)

У оквиру рада на пројекту О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса (координатор пројекта: академик Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић).

Организатори: Огранак САНУ у Нишу, Музиколошки институт САНУ.

Учествују:
академик Јелена Јовановић, етномузиколог, научни саветник
др Катарина Томашевић, музиколог, научни саветник
др Марија Думнић Вилотијевић, етномузиколог, виши научни сарадник
Бранимир Стошић Каце, извођач-тумач врањске градске песме

Среда, 25. март, 2026. године, 13 сати
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу

 

У среду, 25. марта 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу одржана је промоција монографије, са пратећим диском, Народна музика Врања (Београд: Музиколошки институт САНУ, 2021, уредник: др Марија Думнић Вилотијевић). О монографији су говориле: академик Јелена Јовановић, директорка Музиколошког института САНУ, др Катарина Томашевић, научни саветник, пређашња директорка Института, и др Марија Думнић Вилотијевић, виши научни сарадник Института, уредник монографије. О свом бављењу народном музиком Врања говорио је Бранимир Стошић Каце, извођач-тумач врањске градске песме. Промоција је уприличена у оквиру рада на пројекту Огранка О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса (координатор пројекта: академик Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић), а организовали су је Огранак САНУ у Нишу и Музиколошки институт САНУ.

Учеснике и све присутне поздравио је проф. др Драган Жунић, координатор програма рада Сектора Огранка, и пренео им поздраве академика Владе Вељковића, председника Огранка САНУ у Нишу, дописног члана САНУ Гордане Коцић, секретара Огранка, као и свих чланова и сарадника Огранка. Професор Жунић је говорио о задацима Огранка у ширењу мисије САНУ, у одбрани слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, универзитета и факултета, позоришта, медија итд.). Подсетио је на неретко прожимање задатка истраживања, тумачења и очувања традиције са задатком афирмисања најбољих резултата научних и уметничких стваралаца, те настављача традиције, везаних за југоисточну Србију, истичући да Огранак на том пољу ради у форми научноистраживачких пројеката и различитих јавних форми представљања и промоције резултата научних и уметничких истраживања.

Присутне је потом поздравила академик Јелена Јовановић, истичући да ће представљањем овог звучног издања пажња бити посвећена првом сегменту у називу пројекта Огранка САНУ у Нишу: музичком стваралаштву југоисточне Србије, прецизније, музичкој традицији града Врања и околине, а да је тема излагања – издање Музиколошког института САНУ: ЦД са обимном пратећом књижицом др Марије Думнић Вилотијевић. Та најава је била прави тренутак да присутнима буде представљена др Марија Думнић Вилотијевић, па је академик Јелена Јовановић изнела главне податке из њене професионалне биографије.

Марија Думнић Вилотијевић је дипломирала и докторирала у области етномузикологије на Факултету музичке уметности Универзитета уметности у Београду. Запослена је као виши научни сарадник у Музиколошком институту САНУ. Усавршавала се у сродним институцијама Аустријске академије наука и Бугарске академије наука. Тренутно председава Секцијом за истраживачке архиве при Међународној асоцијацији за звучну и аудиовизуелну архивистику и Националним комитетом за Србију при Међународном савету за традиције музике и плеса.

Активна је као главни уредник часописа Музикологија и коуредник IASA Journal. Аутор је и уредник бројних публикација на српском и енглеском језику. Њена истраживања фолклорних и популарних музичких пракси у Србији и на Балкану заснивају се на архивском и теренском раду, обухватају музичку и контекстуалну анализу. Др Думнић Вилотијевић посебно доприноси истраживањима тема градске народне музике и историјских носача звука у Србији. Проучавала је музику и плес тражилаца азила из Бурундија у Београду.

У наставку излагања, академик Јелена Јовановић је подвукла да су сарадници Музиколошког института САНУ, готово од самог његовог оснивања почели, следећи визију композитора, музичког писца и академика Петра Коњовића, оснивача Института, са теренским бележењем традиционалне црквене и народне музике на просторима у Србији и изван ње. Тако је настала обимна и за Србију важна збирка архивских теренских снимака, која данас чини Фоноархив Музиколошког института САНУ. Збирка се у највећој мери састоји од снимака на магнетофонским тракама насталих током друге половине 20. века; у мањем броју у њој су заступљени старији снимци на воштаним плочама, поклон Етнографског музеја, као и они на жичаним калемовима, коришћени у првом периоду теренског рада сарадника; фоно збирку чини и мањи број каснијих снимака на аудио касетама. За настанак и обогаћење ове значајне збирке током деценија заслужни су етнокореолог Милица Илијин и етномузиколози др Радмила Петровић и мр Ана Матовић. Најзаслужнија за дигитализовање ових снимака ради њиховог трајнијег чувања јесте управо колегиница Думнић Вилотијевић.

У жељи да теренски снимци прикупљени широм Србије постану доступни широј научној јавности, сарадници Института покренули су 2018. године едицију Звучна ризница, са циљем публиковања ове грађе, на професионални начин описане, са укљученим стручним и научним студијама. После прва два издања: двоструког ЦД-а са снимцима са Косова и Метохије и ЦД-а са снимцима српског народног црквеног појања из области широм некадашње Југославије, диск који је пред нама јесте трећи по реду у овој серији. Његову основу чине укупно 34 нумере које је др Радмила Петровић начинила 1970. у Врању и 1972. у врањској околини, тј. између Врања и Владичиног Хана: Мањак, Мртвица, Јагњило и Јовац. Снимци који су на њему заступљени припадају највећим делом врањском градском музичком фолклору (25 нумера); они су антологијски примери своје врсте, различити по својим музичким елементима и садржају, а обједињени углавном тематиком везаном за Врање и његове житеље. Мањим делом, снимци припадају сеоској музичкој традицији, и то њеном најстаријем слоју: обредном лазаричком, краљичком, жетварском и стрижбарском жанру, а уз њих су ту и примери свирања на јужноморавским двогласним гајдама и на свирали, у старинском маниру, са пратећим гласом из свирачевог грла.

Књижица садржи уводни текст ауторке/уреднице, са историјатом сакупљања ове музичко-фолклорне грађе, и истицањем свих заслужних за формирање овог дела фонда Фоноархива Института. Следи потом ауторска научна студија под насловом „Звучни пејзаж раскршћа: врањска градска песма као део народне музике Врања и околине седамдесетих година ХХ века”. Студија се састоји од неколико одељака, посвећених претходним етнолошким и етномузиколошким истраживањима у Врању и околини; појму старог Врања и дискурсу оријентализма у светлу времена и стваралаштва Борисава Станковића; најзад, врањској песми у популарној култури, као и у дискурсу нематеријалног културног наслеђа Србије. Књижица садржи још и географску карту истраженог предела, коментаре за сваку поједину нумеру и, најзад, текстове песама, у целини исписане у дијалекту, што ову збирку чини применљивом и у сфери апликативне етномузикологије.

У уводном делу свог саопштења, др Катарина Томашевић подсетила је на чињеницу да је академик Петар Коњовић (1883–1971), угледни композитор, музички писац и педагог, истовремено и оснивач и први директор Музиколошког института САНУ (од 1947), као најзначајније циљеве рада Института од самог почетка издвојио: прикупљање, проучавање и научну интерпретацију националне фолклорне, црквене и уметничке музике. Упркос политички и идеолошки осетљивим деценијама које су уследиле после Другог светског рата, Коњовић, као и сви његови наследници на челу Института, успели су све до данашњег доба да истрају на првобитно зацртаним „задацима” и допринели не само проширивању и продубљавању корпуса знања о националном музичком стваралаштву, већ и пуној аутономији музиколошких и етномузиколошких истраживања, што је било од посебног значаја и за афирмацију српске музике и наука о музици у међународним оквирима.

Као сегмент новијих доприноса Музиколошког института САНУ издвојена су и два, комплементарна, репрезентативна пројекта, који су резултирали дигитализацијом изузетно значајне, доскоро недоступне и мало познате звучне грађе и објављивањем компакт дискова с пратећим, двојезичним студијама на српском и енглеском језику: први, под називом „Пробуђени архив”, реализован у сарадњи с Радио Београдом (иницијатор и руководилац др Даница Петровић; издање с музиком Станојла Рајичића приредила др Катарина Томашевић, 2011; издање с Коњовићевом музиком приредила др Мелита Милин, 2012), и други – самостални пројекат Института – Звучна ризница Музиколошког института САНУ, најпре са знаменитом архивском звучном грађом снимљеном на терену Косова и Метохије (Музичка слика мултикултуралности 50-их и 60-их година XX века, уредиле Данка Лајић Михајловић и Јелена Јовановић, 2018), а потом и с музиком забележеном у граду Врању и околини – Народна музика Врања, уреднице Марије Думнић Вилотијевић (2021).

Др Томашевић je посебну пажњу поклонила музичком наслеђу Југа Балкана, и, посебно – Врања, као Коњовићу-композитору најинспиративнијем извору при његовом трагању за „аутентичним сижеом и колориту” за настанак његове најуспелије музичке драме Коштана (1931), прве националне опере/музичке драме изведене с успехом и у иностранству (Чешка република: Брно, 1931, Праг, 1932). Према Коњовићевом уверењу, управо је та слика „старог” Врања, овековечена у антологијској драми Борисава Станковића, у коју је већ сам писац драматуршки маестрално инкорпорирао песме Врања као жива сведочанства из историје града и његових житеља, представљала оптимално полазиште за настанак драме модернистичког сензибилитета („У ‘Коштани’, само су костими и декор фолклорни, психолошке драме протагониста припадају епохи модерне”, П. Палавестра).

У завршници свог излагања, др Томашевић изразила је најпре захвалност што је била у прилици да, у својству тадашњег директора Института, непосредно учествује у настанку изузетно драгоценог издања Народна музика Врања, указујући и на тешкоће с којима су се уредница, као и издавач, сусретали, а које су превасходно билe везане за питање наследних права. Захваљујући, међутим, изузетно зналачкој, предусретљивој, несебичној и пожртвованој сарадњи господина Бранимира Стошића Кацета, као једног од најузорнијих „чувара” традиције, и компакт диск Народна музика Врања Музиколошки институт САНУ, заједно с уредницом Маријом Думнић Вилотијевић и свим ангажованим сарадницима, предаје ово издање будућим генерацијама, као дар изузетне лепоте и значаја за очување богатства и шароликости националног музичког идентитета као дела европске и светске баштине.

Захваљујући Огранку САНУ у Нишу на позиву и прилици да представи аудио-издање које је уредила, др Марија Думнић Вилотијевић је најпре навела циљеве подухвата: репрезентативно издање међународног карактера српске традиционалне народне музике – у репертоарском, извођачком, звучном и визуелном смислу; студија о народној музици Врања на српском (ћирилица) и на енглеском језику; подизање свести о елементу нематеријалног културног наслеђа Србије; упознавање шире јавности с традиционалном народном музиком и с радом научне институције и процесима звучне архивистике; употреба објављеног материјала у земљи и иностранству у научним радовима и едукацији о музици и народној култури Врања; подстицање интерпретације градске народне музике; отварање архива јавности; објављивање вредне етномузиколошке грађе; афирмација традиционалне народне музике; допринос заштити и представљању нематеријалног културног наслеђа Србије.

Компакт-диск Народна музика Врања слушаоцима ће представити контрасте локалног, обредног и сеоског наспрам „оријенталногˮ, популарног, градског музичког језика, потом, између свирања српских и ромских музичара, као и раскош израза љубавних лирских песама које се везују за град Врање – саме песме нису толико непознате јавности, колико то јесу извођења у традиционалном маниру. Осим музичког сензибилитета и критеријума хронолошке старости настанка појединих слојева музичко-фолклорне традиције, сижеи поетских текстова песама одредили су редослед нумера, при чему је посебна пажња посвећена класификацији градских народних песама. Представљање издања било је прилика да се чују следеће музичке нумере: Помоз, Бого, рамне горе, Крупан чачак, Стари врањски чочек, Стојанке, бела Врањанке, Трипут ме Тале удари, Ој, горо, горо зелена.

Књига која прати диск, поред уводног текста о принципима уређивања, садржи студију инспирисану материјалом снимљеним у Врању седамдесетих година ХХ века, која објашњава народну музику Врања и проблематизује историјске снимке врањске градске песме у контексту нематеријалног културног наслеђа: представљена су истраживања Врања у етнолошким и етномузиколошким радовима, потом, градска народна музика као предмет етномузиколошких истраживања, идентификовање „старог Врања” и дела Боре Станковића као оријенталне дискурзивне основе врањских градских песама, затим, врањска градска песма у контексту популарне културе и у контексту нематеријалног културног наслеђа. За студијом следи списак литературе коришћене у овом издању, који синтетише досадашње написе о овој музичкој пракси. Сви певани текстови су транскрибовани ћириличним и латиничним писмом и, у складу с политиком едиције сазданом на принципима важећим у дијалектологији и фоклористици, записани су по фонетском принципу – односно, онако како су речи певане, без назначавања односа према књижевном језику. Коначно, дати су стручни коментари нумера, који имају за циљ да слушаоцима приближе конкретна извођења и појасне музичке, поетске и контекстуалне карактеристике.

Закључак истраживања јесте да се врањска градска песма налази на неколико раскрсница: везана је за период раздвајања локалне националне и освајачке културе с краја XIX и почетка XX века, као и за мањи урбани простор у ком се дуго одвијао суживот тих култура и који у српској култури представља метафорички мост између Истока и Запада. По својим темама она је на граници документарности и фикције, а по начину преношења и постојања припада народној – и традиционалној и популарној музици. Она у појединим случајевима представља специфичан пример на коме је могуће пратити континуитет и ланац од конструкције до усмене предаје, у чијој су бити процесуалност и следствено варирање. Снимци који су начињени на етномузиколошком терену седамдесетих година ХХ века настали су у време преплављивања градских и сеоских музичких пракси новокомпонованом народном музиком, те је у том смислу ово сведочанство о последњим очуваним примерима традиционалне градске народне музике и првим продорима другачије народне музике у овај крај. Коначно, ово издање је плод тежње да се отелотвори пресек између раздвојених концепата очувања нематеријалног и заштите звучног културног наслеђа, дајући одабраним снимцима насталим пре пола века могућност поновне и шире употребе, и истовремено показујући да су архивски снимци неопходна допуна живућој пракси.

Бранимир Стошић Каце, познати извођач врањске градске песме, и драгоцени сарадник наших етномузиколога, представио је себе као човека из народа који се бави Врањем и говорио о пореклу свог бављења врањском музиком, посебно о учењу врањске песме од својих родитеља и, пре свега, од стрица, о трагању за песмама и о проучавању њиховог тематизовања животних прича Врањанаца, што га је учинило не само певачем већ и хроничаром Врања. Представио је у кратким цртама историју врањских песама, које су изашле на видело после ослобођења од Турака 1878. године, нестале са сцене популарне културе седамдесетих-осамдесетих година XX века, па извучене из заборава почетком новог миленијума. Говорио је и о чувеној Стани Аврамовић Караминги, а на примеру песме Петлови појев, Морава дзвни (или: дзмни), илустровао своје истраживање врањских песама, њихових метафора, прихватајући са задовољством квалификацију да је – управо због свега тога – он не само певач, већ управо извођач-тумач врањске градске песме.

На крају, проф. др Данијела Здравић Михаиловић, руководилац пројекта у оквиру кога је организована промоција, захвалила се свим учесницима и присутнима, и најавила даљи рад и сарадњу у области истраживања музичког наслеђа југоисточне Србије, савременог стваралаштва на основама тог наслеђа, као и одговарајућег образовања укуса.