Представљање резултата истраживања
Како разумемо пародије? Ка пародијским механизмима (де)стабилизације

Др Оливера С. Марковић
Филозофски факултет  у Нишу

У оквиру рада на пројекту О-36-24 Теорија вишеструког утемељења значења: језик, музика, визуелна когниција (координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Михаило Антовић).

Понедељак, 14. април 2025. године, 12 сати.
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

У понедељак, 14. априла 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је представљање резултата истраживања др Оливере С. Марковић (Филозофски факултет Универзитета у Нишу) на тему Како разумемо пародије? Ка пародијским механизмима (де)стабилизације. Прдстављање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-36-24 Теорија вишеструког утемељења значења: језик, музика, визуелна когниција (координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Михаило Антовић).

Присутне је, у име чланова и сарадника Огранка, поздравила дописни члан САНУ Гордана Коцић, која је подсетила на мисију Огранка у ширењу духа САНУ – промовисањем највиших вредности и идеја науке, културе и уметности, образовања, просвећености, афирмисањем најбољих резултата научних и уметничких стваралаца који су на неки начин везани за југоисточну Србију и привржени њеним пречесто потцењиваним вредностима, учешћем у научним истраживањима најзначајнијих проблема савремености, од чијег решавања зависи опстанак и развој друштва, научним истраживањем, тумачењем и очувањем националне културалне баштине, тј. традиционалних, идентитетских тековина и вредности и њихових прежитака.

Гордана Коцић је нагласила да се – у складу са подршком Академијског одбора за високо образовање САНУ и Извршног одбора САНУ протестима студената универзитета у Србији у вези са актуалном друштвеном кризом – у Огранку сматра да су ове јавне трибине Огранка, између осталог, још једна форма у оквиру које студенти и наставници универзитета могу, не кршећи одлуке својих пленума о захтевима и протестима, задовољити део својих потреба за образовањем и расправом о најновијим помацима у нашој науци.

Након тога, изнела је основне податке из професионалне биографије др Оливере С. Марковић.

Оливера С. Марковић (Ниш, 1989), доктор филолошких наука. Основне академске студије србистике завршила је на Филозофском факултету Универзитета у Нишу. На истом факултету је одбранила мастер тезу Autre-biography: аутобиографски романи Џона Максвела Куција, под менторством проф. др Дубравке Поповић Срдановић. На овом факултету је и докторирала, године 2024, одбранивши, под менторством проф. др Снежане Милосављевић Милић, докторску дисертацију Теорије хумора у когнитивистичким наукама и могућност њихове примене у проучавању наративног књижевног текста.

Од јесењег семестра школске 2018/2019. године запослена је на Филозофском факултету у Нишу, на Департману за србистику, у својству истраживача-приправника (до 2021. године), односно истраживача-сарадника (од 2021. године), на предметима из области опште књижевности и методике наставе књижевности, те, од школске 2024/2025. године, на предметима из области усмене књижевности.

Члан је Центра за наратолошке студије и Центра за когнитивне студије Универзитета у Нишу, Центра са савремена филолошка проучавања младих истраживача Филозофског факултета у Нишу, Удружења фолклориста Србије, као и European Narratology Network. Учествује у домаћим и међународним научним пројектима, и објављује у домаћим и иностраним научним часописима и зборницима са научних конференција. Уже поље њеног научног интересовања укључује теорију и методологију науке о књижевности, посткласичну наратологију и когнитивистичке приступе тексту, нововековну наративну и постмодерну књижевност, као и студије хумора.

Др Оливера С. Марковић најпре је изразила захвалност због могућности да сарађује са Огранком. Излагање је отворила обеснажујући уобичајено уверење да пародија започиње своју књижевну историју са Сервантесовим Дон Кихотом, указавши на снажно субверзивно деловање пародијског у свакидашњој и високој култури хеленске и римске антике, и књижевности посебно, и приказавши укратко одговарајуће аспекте Бахтинове теорије карневализације. Са уводним напоменама о пореклу пародије у обредима, о тежњи пародије „ка вишем”, а не само ка негаторском, што говори о томе да она додуше релативизује али и ревитализује вредности, др Оливера Марковић окренула се феномену имитације, као неопходном али не и довољном услову пародије. Констатујући да је пародијска имитација антрополошка константа која претходи писму, те да, дакле, превазилази границе књижевног жанра и текстуалног медија, ауторка настоји да утврди поједине специфичности датога жанра концептуализујући га као скаларну когнитивну категорију која организује дискурсне феномене различитих модалитета на вишеструким нивоима утемељења (Antović 2022). Посебну пажњу усредсредила је на интеракцију између пародираног и пародијског дискурса (предтекста/прототекста и антитекста). Сложеност ових интеракција огледа се у лиминалности и парцијалној негацији као интринзичком својству пародије, где је пародирани знак (прототип) двојако артикулисан – као конектор и дисјунктор, и утемељен у системима утемељења и прототекста и антитекста. Семантичка напетост која је суштинска за пародијски ефекат садржана је у томе да публика мора истовремено да препозна прототип (имитацију) и његову негацију (појмовни преокрет), пристајући на сталне замене фигуре и позадине те измене перспективе. Мапирања између два система, концептуализована, у базичном облику, преко теорије појмовног сажимања (Fauconnier, Turner 1998), оптимализују се донекле рекурзивним ограничењима, која се могу пратити на неколиким онтолошким нивоима: физиолошком (перцепција стимулуса као гешталта), сликовносхематском, афективном (емоционални одговор на мапирања прва два нивоа, посебно на инконгруентност), конотативном (наративни схематски обрасци), елаборираном културолошком те индивидуално-идиосинкрастичком нивоу. Корекције аналошког односа између два система путем дисаналогије, или баланс између верности прототексту и његовог маркирања, препознају се као пародија. То, дакле, значи да читање у пародијском кључу представља динамички процес рекурзивних мапирања, где се активирани оквири непрекидно реконфигуришу. У том смислу, пародија се може разумети као механизам културне хомеостазе, односно инструмент путем којег друштво истовремено чува и преиспитује своје наративе.

У дискусији је, уз похвале др Оливери Марковић и израза задовољства због сарадње Огранка и Центра за когнитивне науке Универзитета у Нишу, било речи о проблему познавања контекста као услова значењског функционисања пародије, о значају и могућностима пародије у друштвеној историји уопште, а посебно у културној историји Србије, односно, о нарочитој потентности пародије у ситуацијама друштвених криза итд.