Представљање књиге
Вежбе из анатомије културе: десет година мониторинга трошења буџетских средстава у Републици Србији

Аутор: проф. др Предраг Цветичанин
(Београд: Асоцијација Независна културна сцена Србије, 2024).

Петак, 28. фебруар 2025. године, 13 сати.
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

У петак, 28. фебруара 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу представљена је студија проф. др Предрага Цветичанина Вежбе из анатомије културе: десет година мониторинга трошења буџетских средстава за културу у Републици Србији (Београд: Асоцијација Независна културна сцена Србије, 2024)

На почетку представљања, проф. др Драган Жунић, координатор програма рада Сектора Огранка, пренео је аутору и присутнима поздраве чланова и сарадника Огранка САНУ у Нишу и изразе захвалности што учешћем у јавним активностима Огранка, као и присуством, и даље подржавају Огранак у настојању да истрајно шири мисију САНУ – промовисањем највиших вредности и идеја науке, културе и уметности, образовања, просвећености, тј. слободне, аутономне и јавне употребе сопственог разума, неговањем и охрабривањем слободног критичког мишљења; афирмисањем најбољих резултата, тј. дела научних и уметничких стваралаца који су на неки начин везани за југоисточну Србију и привржени њеним пречесто потцењиваним вредностима; учешћем у научним истраживањима најзначајнијих проблема савремености, од чијег решавања зависи опстанак и развој друштава; научним истраживањем, тумачењем и очувањем културне баштине, тј. традиционалних, идентитетских тековина и вредности и њихових прежитака. Упознао је присутне са пројектима који се реализују у Огранку, где има и истраживања како традиционалне, тако и неких сегмената савремене културе, затим, са праксом представљања резултата тих пројеката, али и резултата рада на пројектима реализованим изван Огранка, а чији су налази од значаја за науку. То је управо случај са студијом професора Цветичанина, која је настала из увида у чињеницу да анализу трошења буџетских средстава за културу не раде надлежни државни органи, а морали би, тј. као професионални научни одговор на потребу за овом анализом и тумачењем те димензије културне политике, као слике и прилике  политике у Србији – што овој студији даје пуну актуалност у садашњем друштвеном тренутку, али обезбеђује и дугу научну релевантност. Професор Жунић је потом представио аутора студије, по његовом суду, најбољег истраживача културе у региону.

Предраг Цветичанин је ванредни професор Факултета уметности Универзитета у Нишу, предавач на UNESCO катедри за културну политику и културни менаџмент Универзитета уметности у Београду и руководилац Центра за емпиријске студије културе југоисточне Европе. Дипломирао је социологију на Филозофском факултету у Нишу; магистрирао је на Kатедри за историју и филозофију уметности на Central European University (CEU) у Прагу, магистрирао и социологију уметности на Филозофском факултету у Београду, као и филозофију на Kатедри за филозофију, логику и научни метод London School of Economics (LSE). Докторирао је социологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Руководио је великим бројем домаћих и међународних истраживачких пројеката. Написао је и уредио деветнаест књига, између осталих: Kултурне потребе, навике и укус грађана Србије и Македоније (2007), Kултурне праксе грађана Србије (2011, са Маријаном Миланков), Social and Cultural Capital in Serbia (ур. 2012), A Life for Tomorrow: Social Transformations in South-East Europe (ур. 2015, са Илином Манговом и Ненадом Марковићем), Независне културне сцене у југосточној Европи (2020), Род и рад у културном пољу у Србији (2022), Вежбе из анатомије културе (2024), и велики број текстова у домаћим и међународним часописима. Био је члан Председништва Социолошког научног друштва Србије (од 2021. до 2024. године) и члан Управног одбора мреже за социологију културе Европске социолошке асоцијације (ЕSA) од 2015. до 2021. године.

Професор Цветичанин започео је излагање напоменом да је његова књига Вежбе из анатомије културе: десет година мониторинга трошења буџетских средстава за културу у Републици Србији (Асоцијација Независна културна сцена Србије, Београд, 2024), као студија у области културне политике, базирана на анализи расподеле буџетских средстава за културу Министарства културе Републике Србије, Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Аутономне покрајине Војводине, Секретаријата за културу Града Београда, Управе за културу Града Новог Сада и управа за друштвене делатности још десет градова у Србији (Суботице, Зрењанина, Kрагујевца, Kраљева, Ужица, Новог Пазара, Kрушевца, Ниша, Лесковца и Врања), у периоду од 2015. до 2024. године.

Полазећи од начела и чињенице да је финансирање један од три кључна инструмента културне политике (уз правну регулативу и планирање), показао је да је просто праћење „трага новца” довело до идентификације проблема (1) у реализацији конкурса за финансирање пројеката у области културе, као и (2) структурних проблема у културном систему Србије.

(1) Проблеми у реализацији конкурса за финансирање пројеката у области културе укључују: а) непридржавање прописа из Уредбе о критеријумима, мерилима и начину избора пројеката у култури који се финансирају и суфинансирају из буџета Републике Србије, АП Војводине, односно јединица локалне самоуправе; б) кашњење конкурса и нерасписивање конкурса; в) расипање средстава из буџета за културу кроз подршку „сумњивим” пројектима и  „предаторским” организацијама; г) нерационално коришћење буџетских средстава за културу на основу дискреционих права министра културе и доносилаца одлука на покрајинском и локалном нивоу; д) низ проблема у реализацији конкурса локалних самоуправа (изузетно мала средства на конкурсима локалних самоуправа, расписивање конкурса за друштвене делатности уместо за културу и расипање фондова на партијско-вашарске манифестације).

(2) Неки од најважнијих структурних проблема у културном систему Србије – идентификованих овим десетогодишњим истраживањем – јесу: а) мали државни фондови који се издвајају за културу и недовољно коришћење допунских извора средстава мимо буџетских; б) недовољна подршка за ванинституционалне актере у култури; в) недефинисан статус невладиних организација и, с друге стране, анимозитет који политички центри моћи у Србији подстичу према њима; г) изразита централизација културе у Србији.

У закључном делу излагања, професор Цветичанин је истакао да су из ових анализа проблема у реализацији конкурса за финансирање пројеката у области културе, као и структурних проблема у културном систему Србије, произашли и предлози мера којима би стање у културном систему Србије могло бити побољшано. Оне укључују: а) повећање буџета Министарства културе Републике Србије на минимум 1% државног буџета; б) активирање других извора средства за културу осим буџетских фондова; в) допуну Уредбе о критеријумима, мерилима и начину избора пројеката у култури обавезујућим члановима и потенцијалним санкцијама за непоштовање правила и процедура који су у њој дефинисани; г) укидање или драстично смањивање фондова над којима доносиоци одлука имају дискрециона права и престанак финансирања „сумњивих” пројеката и „предаторских” организација; д) повећање фондова за годишње конкурсе за културу на републичком, покрајинском и локалном нивоу; ђ) увођење институционалних грантова за организације из цивилног сектора; е) установљење Фондације за подршку развоју цивилног сектора која би, на основу конкурса, осигуравала финансијска средства за оперативне трошкове организација; ж) креирање правног основа за цивилно-јавна партнерства и подстицање развоја културних центара који би радили по овом моделу; з) унапређење статуса самосталних уметника у Србији; и) креирање и реализацију мера за децентрализацију културе у Србији.

Након излагања основних карактеристика и проблема у буџетском финансирању културног система Србије, професор Цветичанин је изнео мноштво убедљивих и алармантних података који илуструју незавидну културну сцену Србије и апсурде њене културне политике, па је отворена дискусија, између осталог, о искуствима из културне политике других земаља, о проблемима у децентрализованом систему заштите споменика културе,  кашњењу конкурса за пројекте у области културе, о могућностима и тешкоћама истраживања у ситуацији континуираног недостатка релевантних података о буџетском финансирању културе, те о значају и очкиваним ефектима публиковања резултата овог вишегодишњег истраживања.