Представљање књиге
Роми на таласима новопротестантизма: протестантизација Рома југоисточне Србије

Проф. др Драган Тодоровић

(Ниш: Универзитет у Нишу – Филозофски факултет, 2025)

Понедељак, 18. мај 2026. године, 18 сати
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу.

У понедељак, 18. маја 2026. године, у Огранку САНУ у Нишу представљена је монографија проф. др Драгана Тодоровића Роми на таласима новопротестантизма: протестантизација Рома југоисточне Србије (Ниш: Филозофски факултет у Нишу, 2025). О књизи су говорили: проф. др Ђокица Јовановић, проф. др Јасмина Петровић, проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић, проф. др Драган Тодоровић.

Академик Влада Вељковић, председник Огранка САНУ у Нишу, поздравио је – у име чланова и сарадника Огранка – све присутне, и пренео изразе захвалности на учешћу у јавним активностима Огранка и подршци у његовом настојању да истрајно шири мисију САНУ – (1) афирмисањем највиших идеја и вредности науке, културе и уметности, образовања, просвећености, аутономије критичког мишљења итд.; (2) учешћем у савременим истраживањима значајних феномена у свим сферама природе и друштва и испитивањем одговарајућих научних проблема; (3) изучавањем, тумачењем и очувањем традиције; (4) афирмисањем резултата научних и уметничких стваралаца из југоисточне Србије. Изразио је и уверење да се та подршка односи и на у Огранку учвршћено уважавање научно заснованих сазнања и мишљења о актуалним проблемима нашег друштва, као и на одбрану слободе, законитости и аутономије у области оснивања, рада и деловања најзначајнијих друштвених установа науке, културе, уметности и образовања (попут института, универзитета и факултета, позоришта, медија итд.).

Што се тиче учешћа у истраживањима савремених проблема србијанског друштва, подсетио је академик Вељковић, Огранак се од свог оснивања (на трагу пројеката некадашњег Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу) бави проблемима главног ресурса, и базе, нашег друштва – проблемима становништва, и то у оквиру пројекта О-09-17 Становништво југоисточне Србије: демографска репродукција и социо-културна динамика (координатор пројекта: дописни члан САНУ Мирјана Рашевић, а до прошле године: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. емеритус Љубиша Митровић). Демографску слику савремене Србије, уз убрзане процесе депопулације и старења становништва, што је посебно изражено у југоисточној Србији, усложњава и чињеница да Србија јесте земља већинске нације, али истовремено и земља свих својих грађана, који припадају различитим нацијама, и представљају бројније или мање бројне националне мањине, без којих Србију није могуће ни замислити, а чији је друштвени положај, са развојним могућностима, индикатор поштовања прокламованих начела равноправности, људских и грађанских права, остваривања уставних и законских норми, као и остваривања политичких програма и декларација. Културална разноликост, која происходи из чињенице постојања већег броја националних мањина, може се сматрати културалним богатством земље, уз услов обезбеђивања достојанственог живота и развојних прилика свих њених грађана у економском (радном и стамбеном), образовном, конфесионалном итд. погледу.

Као што је познато, Роми чине једну од највећих националних мањина, према подацима Пописа из 2023. године – по бројности трећу националну мањину у Србији (под претпоставком да су подаци поуздани и релевантни), са убедљиво и упадљиво најпроблематичнијим друштвеним статусом.

Огранак САНУ у Нишу је, у оквирима својих могућности, настојао да посвети пажњу питањима друштвеног живота, култури и обичаја Рома, па је у последњих неколико година уприличио три промоције публикација и један округли сто о животу и обичајима Рома и проблемима организовања Рома – све у непосредној и посредној организационој сарадњи са Одбором за проучавање живота и обичаја Рома САНУ.

На крају излагања, академик Вељковић најавио је представљање књиге професора Тодоровића, у којој се излажу резултати научног истраживања веома занимљивог и контроверзама праћеног процеса промене традиционалног конфесионалног идентитета једног броја Рома југоисточне Србије, тј. процеса њиховог прикључивања неким протестантским верским заједницама. Професор Тодоровић пише о евидентираним чињеницама, њиховим анализама и тумачењима, о узроцима, мотивима, образложењима, оценама и именовањима ових промена.

Поздрављајући посебно учеснике представљања, као и аутора монографије, академик Вељковић је присутне упознао са основним подацима из професионалне биографије професора Тодоровића.

Драган Тодоровић (Ниш, 1971), доктор социологије (2011), социолог мањинских идентитета, социолог религије и ромолог, редовни професор (2022) Основа социологије и Социологије мањинских идентитета на Департману за социологију Филозофског факултета Универзитета у Нишу, уредник серије Philosophy, Sociology, Psychology and History časopisa Facta Universitatis Универзитета у Нишу (2013–2025), председник Српског социолошког друштва (2013–2015), председник Југословенског удружења за научно истраживање религије (ЈУНИР) (2015–), члан Одбора за проучавање живота и обичаја Рома САНУ (2013–), члан Одбора за проучавање националних мањина и људских права САНУ (2022–), члан Комисије за доделу годишње награде „Др Зоран Ђинђић” за најбољи дипломски рад, завршни рад на мастер академским студијама или магистарски рад из филозофских и социолошких наука у Републици Србији (2015–2020), члан жирија за награду „Војин Милић” Српског социолошког друштва за најбољу књигу домаћег аутора из области социологије (2023–2025), добитник награде „Др Зоран Ђинђић” за најбољи дипломски или магистарски рад из филозофских и социолошких наука у Републици Србији (2006).

Самостално и у коауторству, написао је и уредио 60 књига и антологија, укључујући и најновије публикације: Нишка ромолошка школа: Библи­ографија 1996-2025/Romological School of Niš: Bibliography 1996–2025 (2025), Urbani rudari (2025) (koautor Osman Balić), Romi Srbije prema Popisu 2022. godine – stanje i perspektiva (2025) (koautori Tibor Varadi i Dragoljub B. Đorđević), Zajde Badža: romsko kultno mesto (2025, drugo dopunjeno izdanje) (koautor Dragoljub B. Đorđević), Doprinos Roma kulturi naroda u Srbiji (2022) (koautori Tibor Varadi i Dragoljub B. Đorđević), Koren i krila (Monografija povodom 50 godina Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu) (2021), Toma Semafordžija (Sociološki portret perača šoferšajbni) (2020) (koautor Dragoljub B. Đorđević), Traditional and Non–Traditional Religiosity (2019) (koautor Mirko Blagojević) i Biti sociolog (Spomenica Dragoljuba B. Đorđevića) (2019).

О књизи је најпре говорио проф. др Ђокица Јовановић, и нагласио да се о феномену протестантизације Рома још увек не размишља довољно озбиљно, иако уопште није ефемеран, јер се у њему сустижу, сукобљавају и удружују скоро све доминантне матрице савременог света. Има ли се у виду да је југоисточна Србија регион у коме преовлађује традиционална обичајност, на први поглед може изгледати да је протестантизација велике групације људи, сасвим конкретне националне припадности, врло необична појава. Међутим, не. Упознамо ли боље традиционализам овог дела наше земље, уочићемо специфичну отвореност тзв. обичних људи, према „другачијим”, „новим” искуствима, идејним и верским праксама. Роми, опет, са своје стране, негују, у оквиру традиционалне обичајности, сличну отвореност. Роми су народ нагомиланог искуства, које је пречесто било трауматично. Зато су научили да граде и практикују висок ниво социјалне интелигенције.

Драган Тодоровић је, што је врло важно за овакво једно истраживање, чак упечатљиво, строго и озбиљно применио социолошку методологију и обимно теоријско знање о Ромима. Отуда смо добили обимно и свестрано теоријско и емпиријско истраживање врло специфичних „малих верских заједница” протестантског порекла, које су нашле своје присталице међу Ромима у овом делу Србије. Испитао је социо-економске, богословске, културне и политичке разлоге и мотиве протестантизације Рома, као и модалитете тог процеса (евангелизација, конверзија, прозелитизам). Наравно, испитао је и ризике и могуће неразумевање суштине процеса протестантизације. На тај начин, Тодоровић нас је, за још један корак, приближио разумевању ромске културе у којој толеранција и разумевање „другог” заузима једно од темељних места.

Проф. др Јасмина Петровић оценила је да аутор књиге Роми на таласима новопротенстатизма тумачи протестантизацију Рома у југоисточној Србији са циљем да осветли овај феномен у погледу: 1. самог тока ширења протестантизма у наведеном региону у дијахроној перспективи; 2. начина на који се он шири и специфичних фактора који томе доприносе, када је реч о ромској етничкој групи, и 3. исхода процеса прелажења Рома y једну од новопротестантских деноминација. Нека питања која је отворила ова књига, попут оних: 1. када и како Роми формулишу, доводе у питање, бране појмове божанства; 2. како укључују религију у своје животне светове – у рутине, идентитете, међуљудске односе, емоционалности и слично; те 3. како управљају појмовима религије, морала и девијантности на дневној бази, веома су значајна и свакако превазилазе оквире социолошких увида. За социологе је посебно значајан налаз уочавање повезаности између недовољне заинтересованости традиционалних верских заједница за интеграцију ромске етничке групе и ефеката деловања мањинских верских заједница. Примање новог верског идентитета трансформише Роме протестанте у групу са двоструким мањинским идентитетом: етничким и верским. Студија осликава могуће стратегије суочавања са двоструком опресијом, као и могуће путеве реинтеграције у заједницу. Судећи према налазима, најважнији исходи протестантизације су промене на нивоу културе свакодневног живота, образаца склапања бракова, образовања, економског понашања и ублажавање социјалне искључености. Присутне су и извесне промене на нивоу личног и групног идентитета и слабљење везе са традиционалним културним обрасцима.

Мултиметодски приступ истраживању на добро планираном узорку омогућио је сагледавање искуства кључних актера протестантизације у свим важним аспектима, као и да се кроз сумирања богатих казивања и бележака са посматрања стекну вредни увиди не само о верским праксама у оквиру различитих неопротестантских заједница, него и да се пружи својеврсни приказ начина одржавања религиозних гледишта на индивидуалном и колективном плану, као и да се уочи повезаност религије и других области друштвеног живота ромске етничке зајединице. Захваљујући доброј опремљености аутора теоријским знањима, добијени налази нису остали на нивоу пуке дескрипције конкретних појединаца и заједница, него су добили својство трансферабилности. Професорка Петровић је изразила наду да ће, због свега наведеног, књига колеге Тодоровића добити заслужену пажњу шире стручне јавности и подстаћи млађе истраживаче на додатна истраживања овог важног социјалног феномена.

На почетку свог излагања, проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић потцртао је да је ауторова докторска теза, која је у осно­­ви књиге Роми на тала­си­ма новопротестантизма, недвосмислено назначила да ће протестанти­за­ција Рома имати несагледиве последице на rromanipe, на ромскост, ромство, на њихов кул­тур­ни идентитет. Аутору је у обавезу ставио да у по­нов­љеном проучавању подробније и без суздржа­ва­ња осветли да ли је у међувремену дошло до ре­конструкције, односно конструкције сасвим но­вог rromanipe-а и да ли је то опасност по ромски на­род који се карактерише културним богатством, разноврсношћу религија и вероисповести, језика, пи­сма и наречја, обичаја и стилова живота, ду­ховне и материјалне баштине. Такође, сматра и да би требало још дубље представити суштину ром­ске протестантске религиозности и што је могуће прецизније утврдити број искрених верника и редовних практика­на­та са високо артикулисаном богословском на­об­раз­бом, као и квалитет њихове вере. Његова је сумарна оцена да ће социолошко-ромолошка монографија про­фе­со­ра Драгана Тодоровића о пламеним језицима у изванредној етничкој и верској мањини у успону задобити „пригодно место за књигу у па­норами” српске друштвено-хуманистичке науке и културе.

Аутор монографије, проф. др Драган Тодоровић, издвојио је три питања која су отворена предузетим социолошко-ромолошким истраживањем: 1. да ли новопротестантизам доприноси „раслојавању” ромске заједнице на верској основи, 2. доприноси ли протестантизација Рома њиховој личној и групној еманципацију и 3. утиче ли протестантизација Рома и на измену њиховог културног идентитета, односно на преобликовање традиционалних карактеристика ромског идентитета? Понудио је и конкретне одговоре. Заживљавање протестантизма међу Ромима резултат је њиховог троструког занемаривања: друштвеног, егзистенијалног и пасторалног. Предузето истраживање о распростирању „трећег крака хришћанства” на територији југоисточне Србије сведочи о недвосмисленим плодотворним учинцима у протестантским ромским домовима под утицајем верског учења и унапређивању свих аспеката свакодневног живота. Коренито се преображавају односи у породици, у смислу међусобног уважавања чланова домаћинства, поштовања договореног и уљудних свакодневних контаката са неевангелизираном родбином и неромским комшилуком. Одустаје се од најчешћих порока: цигарета, пијанства, коцке, туче, крађе, проституције, све до наркоманије, ако је икада и било међу Ромима. Предупређују се рана женидба и удаја, осуђују манипулације у брачним односима, прељубе и раскиди бракова. Деца се подстичу на школовање и побољшавају им се хигијенске навике. Из темеља се мења однос према раду, пропагира се труд и напоран рад у сваком послу који је поштен и богоугодан.

Према ауторовом мишљењу, под утицајем новоусвојеног религијског погледа на свет, срж етничке и културне самобитности припадника ромског народа – rromanipe(n)-a – у новом добу засниваће се на следећим „амблемима дистинкције”: 1. етничка припадност је неважна пред Богом (поистовећивање са уједињеном и хомогеном етничком групом смењује идентификација са религијском припадношћу); 2. успоставља се нова религијска граница између преобраћених и непреобраћених – негдашње универзално разликовање „Ми, Роми” и „Они, Гаџе” замењује се поделом на „Ми, верујући (Роми и нероми протестантске вере)” и „Они, неверујући (Роми и нероми изван протестантизма)”; 3. „чистота крви” уступа место „чистоти у Христу”: избор партнера искључиво на ендогамној основи замењује се одабиром са конфесионалним упориштем, уз проширивање етничког колорита; 4. традиционално „бити, а не имати” преиначава се у „имати, а не бити” – несигурну егзистенцију засновану на традиционалним начинима преживљавања замењује укључивање у свет привређивања „гаџа”, материјално имућство и приватно власништво над добрима; 5. групни ауторитет и строго одређени однос према старијима преноси се на личност пастора: уз посредовање божанске речи, верски вођа задужен је и за разрешавање фамилијарних размирица и контакте са надлежним локалним властима; 6. одбацују се празници из религијског циклуса православаца и муслимана (слављење крсне славе, позивање попова и хоџа у сопствене домове, посета родбини и пријатељима у време литија, придржавање Рамазана и Курбан Бајрама, сунећење деце, молитве пет пута дневно); баптисти и пентекосталци задржавају светковину рођења и ускрснућа Исуса Христа, у интимном породичном кругу и заједничарењем са браћом и сестрама у верском храму, и 7. одриче се празновање надрелигијских, јединствених празника свих Рома света (Ђурђевдан, Василица, Бибија), зарад поштовања нове религиозне и социјалне дисциплине.

У дискусији је изражена захвалност како на самом бављењу ромском заједницом тако и на представљању објављених почетних резултата истраживања индикативног феномена протестантизације Рома у југоисточној Србији, а само представљање оцењено је као веома успешно. Присутни протестантски пастори, припадници ромске заједнице, нису пропустили да истакну позитивне резултате протестантске евангелизације Рома, као и подухвате превођења на главне ромске дијалекте Новог завета и његовог издавања, а ретке проповедничке фигуре нису доводиле у питање лаичке реторичке оквире овог академског скупа.