Јавно предавање
Др Марина Иванова Бакалова
Институт за филозофију и социологију при БАН (Софија, Бугарска) 

Music and Cognitive Pursuits: Truth vs Authenticity
(Музика и когнитивни подухвати: истина vs аутентичност)

У оквиру пројекта О-36-24 Теорија вишеструког утемељења значења: језик, музика, визуелна когниција (координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Михаило Антовић).

Организатори: Огранак САНУ у Нишу, Центар за когнитивне науке Универзитета у Нишу

Среда, 7. мај 2025. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У среду, 07. маја 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу, одржано је јавно предавање др Марине Иванове Бакалове, са Института за филозофију и социологију Бугарске академије наука, на тему Music and Cognitive Pursuits: Truth vs Authenticity (Музика и когнитивни подухвати: истина vs аутентичност). Предавање су организовали Огранак САНУ у Нишу и Центар за когнитивне науке Универзитета у Нишу, у оквиру рада на пројекту Огранка О-36-24 Теорија вишеструког утемељења значења: језик, музика, визуелна когниција (координатор пројекта: академик Александар Костић, руководилац пројекта: проф. др Михаило Антовић) и пројекта Центра Когнитивне науке, структуре и технологије знања (из мреже CEEPUS, AT-0103-19-2425).

Проф. Бакалову и присутне, у име академика Владе Вељковића, председника Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, као и у име свих чланова и сарадника Огранка, поздравила је дописни члан САНУ Гордана Коцић. Она је говорила о мисији Огранка у ширењу духа и принципа САНУ – промовисањем највиших идеја и вредности науке, културе, уметности, образовања, просвећености, слободног критичког мишљења, подвукла значај јавних предавања и других јавних активности Огранка уопште, а посебно указала на њихов смисао у условима друштвене и политичке кризе у Србији, те укратко представила колегиницу Бакалову.

Марина Иванова Бакалова је ванредни професор на Институту за филозофију и социологију Бугарске академије наука. Докторирала је на Одсеку за филозофију Централноевропског универзитета, под менторством Каталин Фаркаш, на тему „Знање као успех базиран на способности” (са фокусом на једну грану савремене епистемологије врлине). Њена академска интересовања тичу се односа између уметности и знања, а посебно између музике и знања.

Реч је затим узео управник Центра за когнитивне науке и руководилац пројекта О-36-24, проф. др Михаило Антовић, који је присутне упознао са генезом сарадње са проф. Бакаловом и њеним колегама. Oва сарадња до данас је укључила учешће на више конференција и заједничких истраживачких студија, те више угледних публикација, и то путем различитих канала: пројекта О-36-24 у Огранку САНУ у Нишу, CEEPUS пројекта који омогућава сарадњу одговарајућих српских и бугарских институција, те конференције на пројекту „SCHEMAS” Фонда за науку Републике Србије, који су реализовали чланови Центра за когнитивне науке, а у којој је, прошле године, учествовала и колегиница Бакалова.

Проф. Бакалова је филозоф који се бави теоријом сазнања, а нарочито могућношћу да знање није нужно само дискурзивно (нпр. преносиво језиком), већ се, макар имплицитно, може пронаћи и у другим когнитивним модалитетима, попут музике. Само предавање тицало се фундаменталног питања у филозофији музике, семиотици, као и семантици у когнитивним наукама: да ли музика преноси знање и, ако да,  шта тачно значи појам „музичкога знања” те – последично – значења? Мало конкретније, поставила је питање сигнификације у музици кроз призму дилеме да ли може постојати каква „истинитост” музичкога израза, пре свега по питању тзв. „екстрамузичкога“ значења, дакле, онога путем кога музика, потенцијално, реферира на ентитете из спољашњега света.

Ово је озбиљна дилема у когнитивној музикологији, која, углавном, наилази на отпоре истраживача. Наиме, уколико се сложимо да језичко значење бар донекле и оперише путем услова истинитости (нпр. под којим условима је реченица „Професор чита књигу” – истинита), овај критеријум се, макар буквално, не може применити на музику, чак ни програмску. Проф. Бакалова тражи решење проблема кроз концепт „феноменолошкога знања”, које води порекло из перцепције и проналажења структуралних сличности између музичкога перцепта и других видова искуства, а које даље може да допринесе одговору на питање како то да нека музика „делује” меланхолично, „представља” ликове или „наговештава” природне појаве. За теоријску основу свога рада проф. Бакалова узима тезу савременог америчког филозофа Мичела Грина да у основи овакве врсте сигнификације леже крос-модалне кореспонденције: интуитивна способност већине људи да уоче структуралну повезаност феномена из различитих перцептивних модалитета, нпр. промене фреквенција у музичким скалама и визуо-спацијалног кретања по вертикалној оси. На основу ове идеје проф. Бакалова развија сопствени модел музичкога знања са акронимом EMMA – експресивна мултимодално-мапирајућа архитектура. Кроз њега она покушава да формалном анализом лоцира чак петнаест параметара са променљивим скаларним вредностима током перцепције музике – нпр. „напетост”, „топлину” или „еластичност”. Након понуђене анализе једног популарног аргентинског танга овом методологијом, искристалисала се значајна предност модела: делује да је он у стању да детектује фине динамичке промене у току трајања музичкога тока (потенцијално и целе композиције), а не да се, као што је уобичајено у когнитивној музикологији, фокусира само на кратке тоналне сегменте, чија је „музикалност”, дакако, сасвим упитна.

На самоме крају, проф. Бакалова указала је и на неке од емпиријских студија које су усклађене са предложеним моделом (пре свега чувене експерименте о музици и емоцијама Патрика Јуслина и Џона Слободе), а затим покушала да одреди место свога модела у мрежи других повезаних теорија (теорије когнитивних очекивања Дејвида Хјурона и формалне „суперсемантике” музике Филипа Шленкера). Закључак је да је понуђени приступ (1) епистемички значајан, да он (2) повезује концепте „аутентичности” и „истинитости”, те да (3) интегрише увиде филозофије и когнитивне музикологије.

Уследила је интересантна дискусија о проблемима музикотерапије, музичке анализе, те о питању колико је концепт „истине”, дефинисан у понуђеном моделу, заправо и сам метафоричан. Више пристуних изразило је наду да ће академска дискусија и сарадња у вези са овим питањем бити настављене.