Јавно предавање
Др Ивана Медић, научни саветник Музиколошког института САНУ
Лесковачка певачка друштва „Бранко“ и „Братство“ до 1945. године: историјски преглед

У оквиру пројекта О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса, координатор пројекта: академик Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић.

Понедељак, 28. април 2025. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У понедељак, 28. априла 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу одржано је јавно предавање др Иване Медић, научног саветника Музиколошког института САНУ, на тему Лесковачка певачка друштва „Бранко” и „Братство” до 1945. године: историјски преглед. Предавање је организовано у оквиру рада на пројекту Огранка О-10-17 Музичко наслеђе југоисточне Србије, савремено стваралаштво и образовање укуса (координатор пројекта: академик Јелена Јовановић, руководилац пројекта: проф. др Данијела Здравић Михаиловић).

У име академика Владе Вељковића, председника Комисије за руковођење радом Огранка САНУ у Нишу, и свих чланова Огранка, присутне – а посебно академика Јелену Јовановић, и др Ивану Медић – поздравила је дописни члан САНУ Гордана Коцић. У поздравној речи она је подсетила на задатке Огранка у ширењу мисије САНУ, на значај истраживања савремених проблема, али и на значај, проучавања, тумачења и очувања националне културалне баштине, где свакако спадају и музиколошке  и етномузиколошке теме, којима Огранак посвећује велику пажњу, и где свакако спадају и истраживања институционализације и историје музичког живота појединих регија и градова, односно културних центара у Србији, а, дакако, посебно у југоисточној Србији. Једној таквој теми посвећено је и предавање др Иване Медић о лесковачким певачким друштвима „Бранко” и „Братство” до 1945. године.

Имајући у виду извесне дилеме у вези са јавним активностима Огранка  у време студентских и грађанских протеста, Гордана Коцић је подсетила да су Академијски одбор за високо образовање и Извршни одбор САНУ у својим саопштењима пружили „подршку студентима у њиховим протестима и исказивању узрока њиховог незадовољства”, супротставили се „свима који спречавају студенте да искажу своје мишљење и своје захтеве”, поготову претњама и „угрожавањем њихове безбедности”, и, истовремено, осудили све покушаје обезвређивања студентских напора политичком инструментализацијом „њиховог искреног друштвеног активизма”. На трагу ових ставова, у Огранку се сматра да су јавна предавања, као и друге јавне активности Огранка, још један начин, још једна форма у којој студенти и наставници универзитета могу задовољити део својих образовних потреба и учествовати у расправи о најновијим достигнућима и догађајима у науци, у околностима протеста, а ипак у сагласности са одлукама својих пленума.

Дописни члан САНУ Гордана Коцић потом је упознала присутне са главним ставкама из професионалне биографије др Иване Медић.

Др Ивана Медић је научни саветник Музиколошког института САНУ, редовни професор на Департману за мултимедијални дизајн Рачунарског факултета у Београду и председница Музиколошког друштва Србије. Дипломирала је и магистрирала музикологију на Факултету музичке уметности у Београду, а докторирала на Универзитету у Манчестеру, Велика Британија. Руководилац је бројних домаћих и међународних пројеката, а од 2019. године ангажована је као експерт Европске комисије за програме Creative Europe, Horizon и ERC (European Research Council). Објавила је пет монографија, више од стотину научних радова и уредила дванаест тематских зборника. Добитница је више награда за изузетан допринос српској музикологији. Активна је као пијанисткиња и бас гитаристкиња, првенствено у домену савремене музике. Бави се превођењем научне и стручне литературе са српског на енглески језик. Редовни је сарадник образовно-научног и културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије.

Академик Јелена Јовановић, иначе новоизабрана директорка Музиколошког института САНУ, захвалила се руководству Огранка на још једној прилици да се чује реч научника о музичкој традицији југоисточне Србије, подвукла је значај пројекта Огранка чији је координатор, веома похвално се изразила о научноистраживачком раду колегинице др Иване Медић, која – по њеним речима – спада међу наше најплодније савремене музикологе, и која креативно спаја комплементарна теоријско-методолошка искуства домаће и светске музикологије.

Др Ивана Медић је најпре захвалила академику Јелени Јовановић, колегиници Здравић Михаиловић и руководству Огранка што су јој указали част да по други пут у Огранку излаже резултате својих музиколошких истраживања. Излагање је започела напоменом да је тема предавања везана за монографију коју она управо припрема, у сарадњи са сестром-близнакињом, такође музикологом, др Јеленом Јанковић-Бегуш. Реч је о Споменици Лесковачке црквено-певачке дружине „Бранко”, која ће обухватити раздобље од готово 140 година – од оснивања Дружине 1886. до данас. Између осталог, та Споменица је начин да се две рођене Лесковчанке одуже свом граду. Међутим, нагласила је др Медић, историјат деловања „Бранка” неодвојив је од рада другог лесковачког певачког друштва – „Братство“, јер су, током четврт века паралелног рада ових дружина, хоровође прелазиле из „Бранка” у „Братство” и обрнуто, а ни чланство није било стриктно раздвојено. Излагање др Иване Медић засновано је на архивској грађи (нажалост, не у сјајном стању) коју су ауторице прикупиле у Историјском архиву Лесковца, а која се односи на рад ових певачких друштава до избијања Другог светског рата.

У предавању су изнети бројни подаци о почецима модернизације Лесковца након ослобођења од Турака, о новим културалним потребама, о иницијативи за оснивање и о самом оснивању поменутих певачких друштава, о најважнијим моментима из историје њихове организације, јавних наступа и реаговања средине на те наступе. У питању су били наступи попут „беседа” (самосталних уметничких концерата), учешћа на градским манифестацијама, гостовања широм Србије и Македоније, те певања у цркви. Било је речи о члановима, а посебно о хоровођама ових певачких друштава, где су, уз ентузијасте-аматере, најзначајнију улогу одиграли професионални музичари (попут С. Биничког, И. В. Татаркина итд.). Слушаоци су се могли упознати са поделом Јужнословенског певачког савеза на жупе (1933), са програмима обележавања различитих годишњица наступима хорова, са категоризацијом певачких друштава Јужнословенског певачког савеза (1934), и са другим значајним чињеницама и занимљивостима из музичког сегмента културалне историје Лесковца.

Веома је био занимљив део излагања о првим критикама програма и извођења појединих композиција у јавним наступима ових певачких друштава, као и о одговорима на ове критике, те о извесном ривалству између два певачка друштва. Присутни су могли да чују уверљиво сведочење о претежно национално-романтичарском програму јавних наступа лесковачких хорова, са додатком композиција руских аутора, те о вредностима ове родољубиве оријентације, али и о ограничењима „здравог дилетантизма” (С. Бинички), као и о заокрету од претежно национално-патриотске улоге наших певачких друштава до Првога светског рата, према њиховој уметничкој улози, што није било једноставно с обзиром на „схватања великог броја певача, одгојених у старој певачкој идеологији која је за њих, и у тим моментима, а и за будућност, изгледала једино добром и оправданом” (М. Вукдраговић).

Своје предавање, богато илустровано архивском грађом, др Ивана Медић заокружила је оценом места певачких друштава „Бранко”, „Братство” и „Бинички”, главних музичких институција у Лесковцу у последњим деценијама 19. века и у првим деценијама 20. века, и вредновањем њихове значајне улоге у културној историји Лесковца и Југославије, истичући да се кроз њихово препознавање музичких потреба града заправо пројављивала шира потреба за образовањем и просвећивањем, а да су се у свему томе осећале и нове тенденције, као и отпори традиционалистичког духа – уосталом, као и у другим нашим градовима.

У дискусији су се могле чути похвале предавачу, а постављена су и питања о претежно мушком карактеру ових друштава, све до укључивања жена и њиховог прерастања у мешовите хорове, о односу аматеризма и нужности професионализације музичких установа, о судбини Татаркинове „Литургије”, изведене у Лесковцу, и о његовом преласку у Ниш, о расправама око репертоара певачких друштава итд.