Округли сто
Саит Балић – живот и дело (поуке за организовање међународног ромског покрета)

Организатори:
Српска академија наука и уметности – Огранак САНУ у Нишу
Одбор за проучавање живота и обичаја Рома САНУ

Среда, 19. фебруар 2025. године, 12 сати
Огранак САНУ у Нишу,
Мултимедијална сала Универзитета у Нишу,
Универзитетски трг 2

У среду, 19. фебруара 2025. године, у Огранку САНУ у Нишу одржан је Округли сто Саит Балић – живот и дело (поуке за организовање међународног ромског покрета). Округли сто организовали су Огранак САНУ у Нишу и Одбор за проучавање живота и обичаја Рома САНУ. Уводничари и модератори Округлог стола били су др Драган Тодоровић, редовни професор и продекан Филозофског факултета Универзитета у Нишу, и инжењер Осман Балић, дугогодишњи руководилац YUROM Centra и један од најактивнијих бораца за права Рома у Србији – обојица чланови Одбора за проучавање живота и обичаја Рома САНУ.

Најпре је проф. др Драган Тодоровић објаснио околности и ток сазревања идеје и реализације Округлог стола, а потом је дописни члан САНУ Гордана Коцић, члан Огранка, поздравила окупљене и пренела им поздраве свих чланова и сарадника Огранка, захвалила члановима Одбора за проучавање живота и обичаја Рома САНУ, а посебно академику Тибору Варадију, председнику Одбора, као и члановима Одбора из Ниша, који су иницирали Округли сто и постарали се око његове организације. Она је подсетила на главне задатке Огранка у ширењу мисије САНУ у овом делу наше земље, и истакла настојања Огранка да се, између осталог, бави и демографским проблемима југоисточне Србије, пре свега у оквиру пројекта О-09-17 Становништво југоисточне Србије: демографска репродукција и социо-културна динамика (координатор: академик Александар Костић, руководилац: проф. емеритус Љубиша Митровић). У тој области се, осим са проблемима демографског колапса, сусрећемо и са питањем статуса мањина, и то у светлу чињенице да у Региону јужне и источне Србије најбројнију мањину чине Роми, чији се друштвени положај може побољшати само стварном променом друштвено-економских односа, а на бази релевантних научних истраживања, и, дакако, ваљаним самоорганизовањем Рома на локалном, регионалном и глобалном нивоу.

Управо је Саит Балић (1932–1998), инжењер из Ниша, био један од зачетника буђења националне свести Рома и предводник ромског активизма у негдашњој социјалистичкој Југославији; био је председник Савеза друштава Рома у Србији и један од покретача Смотре културних достигнућа Рома, као јединствене манифестације и у Југославији и у Европи; изабран је за председника Светске организације Рома 1981. године.

Проф. др Драган Тодоровић, први уводничар, говорио је о томе шта је у вези са друштвеним положајем Рома предузимао Саит Балић, по чему ће остати упамћен, и запитао се да ли ће, и у којој мери, резултати његовог рада бити поука и подстицај садашњим и генерацијама које долазе. Одговоре на ова питања он је настојао да дâ у свом осврту на књигу Османа Балића Живот и дело Саита Балића: прича о ромском покрету (Ниш: YUROM Centar, 2023).

Улога првог ешелона ромских политичких лидера, а на чијем челу је био Саит Балић, врхунила је: у спречавању покушаја асимилације Рома, у подстицању ромских културних стваралаца на рад и деловање у јавности и на истрајно показивање да ромски народ има сопствену културу. Наследницима из бројних новоформираних ромских удружења скраја 20. века препоручивао је: усмереност на упознавање обичног света са међународним покретом Рома, подизање опште политичке културе и националног поноса, а онда и општег образовања сународника, како се млади Роми не би у будућности стидели свог порекла. Свестан да се мноштво постављених циљева не може остварити без удруживања у ромске политичке партије, залагао се да се све оне морају недвосмислено окупити око „идеје сузбијања дискриминације, скривеног презира и расизма, смањења сиромаштва, бољег економског стања, запошљавања Рома у државним институцијама, обдаништима и предшколским установама, стварања нове ромске елите која би повукла свој народ у правцу еманципације, доброг становања и уређења ромских насеља, културних институција, борбе против асимилације”, и, нажалост, у правцу одлучне и бескомпромисне борбе „против неонацизма који ће погазити сва људска права”.

Саит Балић је имао ауторитет утемељен у раскошном карактеру једног практичара еманципације Рома, делотворног народног вође, оснивача модерног ромског покрета и стратега ромске политике. Инсистирао на стварању једне заједничке историје, од које се очекује да допринесе оснаживању колективног идентитета Рома, у сврху јачања способности за деловања у циљу еманципације Рома, а без разбуктавања национализма и шовинизма унутар ромске заједнице.

Историографи ће забележити да је Саит Балић био можда и последњи велики лидер међународне ромске политике, оценио је Тодоровић, али, још важније од тога, у свом народу остаће запамћен као „Баро мануш” – Велики човек, великан. Оно што је био Шабан Бајрамовић у ромској музици, то је значио Саит Балић за културну и политичку еманципацију нишких, српских и свих Рома света у другој половини двадесетог века.

Други уводничар, инжењер Осман Балић, започео је своје излагање питањем о будућности светског ромског покрета и о могућностима еманципације Рома у околностима текућих и предстојећих међународних дешавања, са претећим нарастањем екстремне деснице,  као и питањем о улогама и утицајима верских заједница, Европске уније, ОЕБС-а и других значајних институција.

Потом је указао на мишљење већине ромских интелектуалаца и политичара да се на почетку 21. века ромска заједница налази у најнеизвеснијем периоду европске историје. Посебну пажњу Осман Балић посветио је отвореном представљању и коментарисању спорних питања унутар ромске „елите”, као питања о којима се, по његовој оцени, не разговара довољно – о могућим правцима ромске еманципације, о циљевима ромског покрета, о лидерству међу Ромима итд.

По његовом мишљењу, пред европским Ромима су три могућа пута опстанка и пожељног односно непожељног политичког организовања:

1. асимилација, тј. губљење ромског идентитета и утапање у већинске националне заједнице, што је већ уочена тенденција код младих Ромкиња и Рома;
2. оснаживање постојећих ромских политичких партија и национализам као програм и метода хомогенизације ромског народа – што је манир политичке културе и на Балкану и у Европи;
3. интеркултурализам као оквир очувања идентитета Рома, уз паралелно решавање огромних социјалних проблема Рома и земаља западног Балкана – што је, по Балићу, најприхватљивији пут ромске еманципације.

У најкраћем, уз отклањање социјале депривираности, приоритети ромске еманципације јесу култура, језик и образовање, али је неопходни услов те еманципације глобално политичко самоорганизовање Рома (јер се испоставило да мреже невладиних организација нису довољне), и то – подвлачи Балић – без насиља и национализма.

Након уводничара, професор емеритус Љубиша Митровић изнео је своја сећања на плодну сарадњу са агилним активистом Саитом Балићем у Комисији за међунационалне односе Социјалистичког савеза радног народа Србије (од 1968). Нагласио је да овај округли сто не треба да буде само омаж „честитом и поштованом човеку Саиту Балићу”, већ пре свега размењивање мишљења о томе шта нам ваља чинити – на трагу идеја и активности Саита Балића – у погледу еманципације и равноправности Рома у Србији, која ће увек бити мултинационална заједница, и у условима налета европске деснице. Истакао је да је социјална еманципација темељ сваке друге еманципације, равноправности и правде, а да је за све видове еманципације партијски ангажман потребан, али недовољан, да захтева „контролу одоздо” и, наравно, „формирање здравог ромског покрета”.

Дописни члан САНУ Гордана Коцић је, уз изразе задовољства због идеја које су се чуле у претходим излагањима, отворила тему позитивне дискриминације и афирмативне акције, као инструмената за побољшање друштвених шанси Рома, и посебно поменула потребу раног откривања и промовисања талената у ромској заједници, не само ради обучавања у традиционалним занимањима, већ и за научни и образовни рад.

У дискусију су се потом укључили гости из Ниша, Великог Градишта, Прокупља, Лебана, који су веома надахнуто говорили о својим искуствима из сарадње са Саитом Балићем, о његовом доброчинству, о успону појединих Рома путем образовања и рада, о социјалној инклузији Рома, о патриотизму Рома у Србији, али и о погубном непостојању јединства Рома у залагању за заједничке ромске интересе, и о уобичајеној и суморној ограничености на прибављање „социјалне помоћи” уз већ стереотипно ангажовање у забављачким окупљањима.

Иако су се учесници Округлог стола држали обичаја Саита Балића да одговорност за друштвену маргинализацију не траже првенствено у држави, већ у ромској неорганизованости, ипак би ваљало имати на уму његову аутентичну формулацију познатог демократског и хуманистичког начела: Мера демократичности једног народа и друштва је однос према малим народима и заједницама.